Citat dana dolazi iz pera američkog psihologa koji je proučavao ljudsko ponašanje i mnogo pisao o tome:
Gde je malo činjenica, mnogo je stručnjaka.
Donald R. Gannon
Prokleto bolna istina!
Podseća me na tipično stajalište raznih demagoga koji na pitanja odgovaraju pitanjima, postavljajući ih na način koji sugeriše da smo kao inteligentna vrsta naučili sve što može da se nauči, te ono što ne znamo nije ni moguće da saznamo. Ova vrsta arogancije spada u red onih najgorih, koje svoju demagošku snagu zasnivaju na banalnoj i uglavnom tačnoj pretpostavci da se novo saznanje koje bi koristilo protiv njihovog mišljenja neće pojaviti dok traje interes za tu temu. Zaborav ili promena teme razgovora će učiniti svoje da se oni učine tobožnjim pobednicima u raspravi. Najgora grupa od ove sorte su kreacionisti.
Može to da se raslojava i dalje: recimo, još je šira pojava tzv. univerzalnih specijalista, kvazi-sveznalica koji su spremni da raspravljaju o svemu i nikada u životu nisu priznali da su pogrešili (a kamoli da bi priznali da o nekoj temi pojma nemaju). Takvi, po pravilu, koriste svoju uobičajeno visoku inteligenciju i elokventnost da bi izmišljali činjenice na licu mesta, kad god se za tim ukaže potreba; posebno su inspirisani kada ih većina posmatra kravljim pogledom i pokojim “mu” pride. Kada prepoznam takve, neverovatno lako ih zaustavljam prostom glasnom izjavom “to si upravo izmislio”, nakon čega neki ućute, neki promene temu, a neki se čak udalje iz društva. Na uzorku od četvoro ili petoro takvih osoba, samo jedna (interesantno: jedina žena u uzorku) nastavila je da se raspravlja, prelazeći iz režima dijaloga u režim monologa. Kako je prošla tom prigodom u očima publike, ne moram da objašnjavam; verujem da je lako da pogodite, pogotovo ako ste i sami iskusili. Najgori među ovima su tzv. upućeni u teorije zavere.
Treći primer su političari. Ali, to su govna: oni svakako nisu upućeni ni u šta osim u sopstvene interese, pa zato na njih nećemo trošiti vreme i živce.