Fotke na granici nadrealizma su, najčešće, apsolutno najzanimljivije. Scena koju sam danas uhvatio pruža hiljaditi uzastopni dokaz da uvek treba imati fotoaparat uz sebe.
Opet smo išli u Novi Sad da bismo završili deo logistike za našeg brucoša. Kako smo prešli novu petlju vozeći iz pravca Temerina, neko pomenu da bismo baš mogli da svratimo na pijacu “Najlon”, najveći buvljak u Novom Sadu, koji je usput.
Niko od nas troje do sada nije bio na Najlonu, no svakako je već bilo oko pola dva popodne – em loše vreme za šetnju onim asfaltom, em smo zatekli samo polovinu prodavaca, od kojih je većina već pakovala prnje. Protrčasmo okolo, samo sam kupio jedan produžni kabl sa šuko razdelnikom, valjaće za lake potrošače uz pisaći sto. Dakako, štriknuo sam par fotki, ništa posebno – valja doći rano ujutru, pa loviti snimke tokom nekoliko sati. Pa dobro, jednom će i to doći na red…
I šta se dešava: posle jedva petnaestak minuta hoda, nismo hteli više da dangubimo, pa izađosmo na bočni izlaz i krenusmo ka autu, koji sam ostavio tu negde. I onda, prilika koju fotograf u meni uvek čeka… Na sred opustelog trotoara, u pejzažu nepreglednog smeća, biser:
Ovo je scena koju nisam fingirao: ovako je zatečeno. Samo sam se pažljivo pomerio tako da ne uhvatim sopstvenu senku u kadar. Kasnije sam pomerio onu dalju cipelu i napravio još par snimaka, ali to više nije bilo to… Ova prva je ona prava.
Najveći kuriozitet, i na to me je upozorila Jasna: te cipele su potpuno nove, izvesno nikad nisu nošene. Đonovi su apsolutno čisti, bez ogrebotine (verujte unuki jednog obućara), a cipele su tek pokupile malo prašine po beloj lakovanoj koži.
Novine su presmotane na oglasnoj strani; to je bizarni dodatak sceni. Rekoh, nije dolazilo u obzir da se išta pomera: pola sekunde je falilo da Ana skloni novine, u najboljoj nameri nakon što je primetila da opet vadim iz torbice upravo maločas spakovani fotoaparat… Sprečio sam je na vreme.
Kako su retke ovakve prilike… Atmosfera jakog septembarskog sunca je uhvaćena, prenaglašeni kontrast je bio neophodan da bih dosolio prstohvat drame, iz istog razloga i ta asimetrična vinjeta. Mišn absolutli akomplišd, narode moj: baš je ispalo kako sam samo poželeti mogao.
Ah, da: cipele su ostavljene na trotoaru. Neko će ih već pokupiti.
Ko da su je oteli vanzemaljci. 🙂
(mislim na vlasnicu novih cipela)