Ove jeseni slavim tri decenije od kako sam se prvi put sreo sa National Geographicom. Slavim trideset godina „ljubavi na prvi pogled“, a evo bliži se i peti rođendan National Geographica na srpskom jeziku, koji vodim od samog početka.
Svoj prvi post u životu objavljujem u gostima, što je zadovoljstvo kad imate ovakvog domaćina.
Dakle, vratimo se malo na severozapad Bačke, u Sombor, početkom osamdesetih… Odrastao sam u višenacionalnoj i višejezičnoj sredini, što smatram prednošću, kao i odrastanje na ulicama obgrljenim zelenilom. U idiličnoj atmosferi tabananja u tada još nepoznati svet odraslih jednog dana telefonski poziv je utemeljio, ili isprovocirao moj fatum, sudbinu, ne znam kako bih to nazvao, nisam načisto s tim, kao u legendarnoj pesmi Partibrejkersa „1000 godina“. Poziv je uputio dr Matijas Rill, lekar iz Čikaga, koji je dospeo do Sombora i okoline tragajući za porodičnim korenima. Mog oca, lekara takođe, našao je u telefonskom imeniku. Nije mi bilo prvi put da čujem oca kako govori nemački, ali sam se na neki dečji, čudan način obradovao kada mi je otac saopštio da ide da se sretne sa nekim našim, verovatno dalekim, rođakom iz Amerike.
Nije mene uzbuđivalo inostranstvo. Velika familija rasejana je svud po Evropi, a do svoje desete godine obišao sam više zemalja nego neki moji sugrađani kafana. Pa ipak, željno, s nestrpljenjem sam čekao oca da se vrati. Dečji mozak naslućuje dobre vesti!
Dr Matijas Rill i dr Josip Rill su proveli nekoliko dana zajedno upoređujući podatke i porodična stabla, da bi naposletku ustanovili da jesu neki dalji rod, kao i da postoje varijeteti prezimena (Rill je nastalo od Rüll, a tu su još i Riehl, Ruehl, Ruel, Rüell itd…) o čemu su već imali neke ranije informacije.
Matijas se vratio u Čikago, a mi svojim tadašnjim obavezama. Kad jednog dana, na očevo ime stiže paket. Od Matijasa smo dobili poklon pretplatu na časopis National Geographic! I tako godinama, iz meseca u mesec NG je oplemenjivao naš dom…
Kako sam tada tek nešto malo razumeo engleski, više sam se bavio fotografijama u časopisu. Otuda i ta ljubav na prvi pogled. Slutim, ali mi nikada neće do kraja biti jasno, da je i to odredilo moja buduća interesovanja. Bez obzira na promenljive uspehe u školi, na fakultetu, bavljenje ovim i onim i koječim, plamičak koji je upaljen kad sam National Geographic prvi put uzeo u ruke ostao je da tinja.
Kao diplomirani istoričar umetnosti nisam mogao da se nadam nekoj svetloj perspektivi u ojađenoj Srbiji, ali zahvaljujući iskustvu u štampanim medijima koje sam sticao od 1993. godine, dobio sam posao u jednom opštinskom listu u Beogradu, gde sam se kratko zadržao, jer sam prešao u Men’s Health, na mesto izvršnog urednika. Sticajem okolnosti, za manje od godinu dana tu sam postao glavni urednik.
Već iskusan u svetu izdavaštva priželjkivao sam, i tu i tamo pominjao magazin National Geographic kao ostvarenje svog profesionalnog i životnog sna.
I onda, ponovo jedan poziv menja sve.
Jun 2006. godine. Supruga me poziva i kaže da su jedne dnevne novine objavile konkurs za glavnog urednika National Geographica na srpskom jeziku, u tada konkurentskoj izdavačkoj kući, i da ispunjavam sve tražene uslove. Neverica. Pa valjda bih ja koji radim u izdavačkoj kući trebalo pre da saznam da će se NG pokrenuti i u Srbiji?! Nisam znao. Supruga je dotične novine slučajno kupila tog dana kada je oglas objavljen. Nije bilo drugih dnevnih novina u tom trenutku u prodavnici. Koincidencija? Ne znam. Nemam odgovor. Četvrt veka sanjan san bio mi je na dohvat ruke. Konkurisao sam i bio primljen.
Na isti dan kada sam diplomirao, 4. jula, ali nekoliko godina kasnije, obavešten sam da sam izabran za glavnog urednika srpskog izdanja National Geographica. San se ostvario. Posle 25 godina, ali se ostvario. Bio sam strpljiv, negovao plamičak i želeo. I imao sreće, sasvim sigurno.
Divna priča o odrastanju, upornosti i ispunjenju jedne velike želje. 🙂
Živ bio, veliki porastao – mislim pritom na NGM Srbija, ti si već povelik 🙂
amerićki san je pioniri maleni za tebe. samo napred.
Podseća me malo priča na sebe – sve što sam zamislio i zacrtao, sve sam ostvario, čak i gotovo nemoguće stvari. Samo treba postavljati ciljeve, bez obzira kako nemogući oni izgledali i zatim raditi na tome da se ostvare. Samo onda je to i moguće da se desi. Iz trougla želje, cilj, mogućnosti isključiti ono “mogućnosti”, onda se stvari dešavaju. Često pogrešno mislimo da je nešto nemoguće, pa odustajemo od nečega bez i da smo pokušali. Na kraju, čovek ne treba da se kaje zbog onoga što je uradio, već zbog onoga što nije ni pokušao da uradi.