Šta da vam kažem, nego sledeće: bilo kakva oštra fotka Didike iz blizine se može smatrati sjajnim uspehom…
Didi je ženka foksterijera, kućni ljubimac porodice Jasninog brata. Tako umiljato kuče se ne sreće svaki dan: dešavalo se da uđemo u dvorište, ona nas dočeka radosnim skakutanjem, a onda skakuće pred nama na zadnjim nogama unazad i po dvadesetak metara… 
Išao sam nekim poslom tamo, pa sam strpao fotoaparat u džep u čvrstoj nameri da uslikam Didiku u krupnom planu. Nije bio problem da je namamim da mi skoči u krilo (štaviše: problem bi bio da je sprečim u tome). A onda sam iskusio značenje izreke “lakše reći nego učiniti”… Posle pet minuta borbe koja je verovatno ličila na nekakav crtani film i petnaestak ekspozicija koje su sve do jedne škartovi°, odustao sam i predao se – ne ide, pa ne ide: ko će sa ludim kučetom na kraj izaći.
Petnaestak minuta kasnije, kao da je znala da mi je nešto kriva, Didi je došla pred mene i stala mirno. Čačnuo sam je da ispitam hoće li ostati – jeste. I nije se pomerala možda ceo minut; neverovatno (Banči mi neće verovati). Prva fotka koju sam tad uhvatio je i najbolja, kako to obično biva…
Znalci će primetiti da je Didi čupava; bila je letos na šišanju, a sad je grehota mučiti je na pragu zime; ima vremena do sledećih izložbi.
A ja već rekoh: svaka fotka ovog kučeta koja je oštra, smatra se uspešnom. Prema tome, mišn akomplišd.
__________
° Ne mogu da odolim, moram da vam pokažem bar dva trenutka iz pomenute bitke.
Ove dve fotke sam izdvojio zato što uz malo mašte možete dočarati šta se dešavalo… 