Ground control to Major Tom

Slavnog 12.11.2011 godine, u 19:00 pušteno je, nakon godinu i po, u rad svih šest traka beogradskog mosta Gazela. Tim povodom, srećnici koji u Beogradu ne žive imali su čast preskočiti ushićenje lokalne televizije Studio B. Novinari imenovane televizije su tokom procesa izveštavanja o srećnom događaju veoma, veoma često napominjali da je Beograd dobio-takoreći-nov-most. Kada kažem veoma, veoma često, pod tim podrazumevam svaku rečenicu. Kad se o dotičnoj frazi razmisli, nijedna reč koja je čini nije tačna. Beograd nije ništa dobio, on taj most sve vreme ima. Takoreći novo može i jednostavnije da se kaže: staro. Posao na mostu ni blizu nije gotov – trenutno je samo pušten saobraćaj, a dodatni radovi na obezbeđenju konstrukcije mosta tek slede. Da mi je cilj da budem cinik, kao što nije, rekao bih: Beograd ima stari čardak ni na nebu ni na zemlji. Pa o čemu se onda radi?

Radi se o opštem trendu sinergije politike i medija. Znamo mi to, stalno nam se dešava. Treba da poskupi struja i/ili gas? Nema problema, sad će kakav teniser da uzme par trofeja. I tako redom, znamo napamet: tu su besmislene izjave stranačkih lidera dok u pozadini kadrovici upijaju reči svojih gospodara; scene u kojima političari i njihovi analitičari kuckaju nešto po tastaturi zabrinutog pogleda; puštanje u rad infrastrukturnih objekata kao povod za blagu reč. Ukratko, političari i mediji se prosipaju kao dažd na izmučenu čeljad.

U svemu tome, naravno, izveštavanje lokalne televizije jeste sitan detalj, tek povod za razmišljanje. Brak politike i medija mi izgleda kao poslednje utočište dve osobe koje samo jedna drugu imaju, kojima niko drugi ne veruje i ne želi sa njima da se druži. Svako iz svojih pobuda, i politika i mediji su gurnuli svet u smeru globalizacije. Političari pod pritiskom korporacija koje ih finansiraju, a mediji pod pritiskom sopstvenog postojanja koje (zbog užasa konkurencije) mora da se opravda beskonačnim emitovanjem (u retkom napadu iskrenosti, direktorki kanala RTS Digital se omaklo: Veoma je teško kreirati 24 sata programa). Trenutno živimo globalizaciju, i odjednom primećujemo da nam ni lokalni političari ni lokalni mediji nisu potrebni. Šta me briga za Hrvatsku, Srbiju ili Kosovo, kad su svuda isti zakoni, registarske tablice i upozorenja o užasnoj smrti od pušenja? Ne treba mi pripadnost naciji. Ne trebaju mi redovi za plaćanje računa za vodu.

Mislim da političari to znaju jer primećujem znake ozbiljne nervoze. Bankarska svetska kriza, direktno izazvana čistom globalnom krađom novca građana, postala je inicijalna kapisla defanzivna bomba za veliki broj protesta širom sveta. Te proteste političari trenutno pokušavaju da suzbiju korišćenjem široko zasejavanih iracionalnih strahova. Strah od komunizma (što je zapravo strah od babaroge, komunizam niko do sada nije video – diletantske SFRJ-SSSR izvedbe društvenih uređenja imaju veze sa komunizmom koliko i lepet krila leptira sa tajfunima) koristi se tako što mediji, kada god o protestima izveštavaju ili ih komentarišu (što se dešava kontrolisano), obavezno ubacuju mišljenje nekoga za koga pišu da je levičar. Kao da je bitno. Kao da će politički pojmovi od pre dvesta godina jasnije objasniti šta zapravo hoće svi ti protestanti.  Tu je i moj omiljeni strah od globalnog otopljavanja. Na sve strane mediji brinu o emisiji CO2, i skreću pažnju na energetsku efikasnost. Imamo i tragikomični dan kada svi na svetu treba da ugasimo sijalice, kako da ne. A šta zapravo time hoćete, drage moje političke elite? Da emitujemo CO2, ali manje. Ali kako? Kupovinom novih automobila. A zašto ne zabranite stare? Pa ne možemo. Sranje. To je ista igra koja se igra sa tzv. dozvoljenim procentom alkohola u krvi vozača – svakome na svetu je jasno da je nula jedini razuman dozvoljen procenat alkohola u krvi vozača, ali mediji takođe znaju da vesti nema ako niko, i to što mlađi to bolje, ne pogine. I zato je granica bila 0,5 a sada je (eto kako brinemo) 0,3. Da ne govorim o cigaretama, to je licemerje razmera Olimpus Monsa. Protesti imaju debelu podlogu i u sledećoj licemernosti, oko koje nema nikakve sumnje: političari jednom rukom zovu na energetsku efikasnost, a drugom rukom debelo zahvataju u džep naftnih-duvanskih kompanija. I tako dalje, primeri idu u beskrajon.

Suština je samo jedna: sve je postalo globalno, izuzev politike. Svet ima globalne institucije, ali je njihov značaj nikakav. Generalni sekretar UN ima ingerencije koje jedva dosežu put njegove ruke od džepa sa maramicom do sopstvenog nosa. Jedan direktor Svetske banke je dokumentovano nosio pocepane čarape; javlja mi se da je i sa drugima isti slučaj. Naravno, mediji će o svemu obaveštavati, i sve analizirati, i spominjati Slavoja Žižeka ili kakvog mađarskog levičara deset puta dnevno, i hraniti nas divnim izveštajima o novim Tesla električnim automobilima koji mogu i 100 km da pređu bez punjenja baterija koje traje 16 sati (ovo je, verujem, vlažni san svakog političara: glasači koji mogu da otputuju do Kragujevca, ali jedva), ali neće nikada i ni pod kojim uslovima spomenuti mogućnost jačanja globalnih političko-ekonomskih institucija na račun slabljenja moći lokalno-državnih sitnošićardžijskih likova. Zaista, pogledajmo samo trenutnu galeriju: dinastija Papandreu, Berluskoni, Sarkozi, britanski mali-od-palube-kome-ne-znam-ime, Barak Orden Ni Za Šta Obama. Vidimo da neki od njih moraju da odu; prvi je otišao da bude zamenjen vladom nacionalnog jedinstva što je po definiciji automatski izliv laži na mozak, drugi odlazi, lično verujem samo zato da bi se vratio – ili da bi mogao na miru da juri maloletnice, što su u njegovom slučaju žene do 40 godina. Ali je svima jasno da problem nije lični. Niko se više ne peca na ideju kako je jedan čovek kriv za privatne avione svake druge biznis barabe.

Mediji vole da na razne teme daju predviđanja, ali ne i kada se govori o protestima protiv lopovluka. Najdalje koliko idu jesu pomirljive poruke, recimo Slavoj Žižek poručuje nešto na temu šta će biti kada se protestanti vrate kući (nema toga, dobri moj Slavoje. Gde god da su, ljudi su kod kuće, to je poenta globalizacije, poenta koju su prevideli njeni kreatori). Ja nemam takav problem, pa evo ličnog stava: na kratke staze, problem koje naša civilizacija ima – banda lopovska – može se tek jedva suzbiti, zajedničkim zapinjanjem politike i medija. Dugoročno, jedino rešenje koje vidim je abdikacija lokalnih politika na konto globalne politike. Samo nova forma Ujedinjenih Nacija može da vodi prati globalno društvo, i (da me ne biste pomešali sa nekim veselim idealistom) da krade tako da svima nama dade. I tek tada će i novinari moći da odmore, a i mi da u 22h isključimo televizore i odemo na spavanje. Jer sutra je, zamislite, novi radni dan.