Sve se mislim, subota je uveče, valjalo bi malo dobre muzike… Malo, rekoh. Znam da je ima mnogo.
Zadatak: pronaći jednu numeru koja izuva.
Odmah sam se setio. Dragi moji, izvolite dvojicu velemajstora: Nigel Kennedy i Jeff Beck.
Drž’te se.
Namerio se junak na junaka.
Što bih voleo da znam šta promiče ovim ludacima kroz glavu dok sviraju. A onda, shvatim: nije važno. Dovoljno je to što imamo pristup muzici iza koje nema dalje.
Muzika iza koje nema dalje.
Ne, ovo nije dobro. Ovde je struktura manjkava. Danilo Kiš, jednim drugim povodom, piše:
(…) pripovetka, za razliku od romana, ne trpi dve poente, pripovetka se žanrovski završava poentom i da tu ne sme i ne može biti ispravke. Po samoj svojoj prirodi, novela, kao i anegdota, gomila svu svoju težinu na kraju (…) Short story je isključivo sižejni termin koji podrazumeva spajanje dvaju uslova: mali obim i sižejni akcenat na kraju. I da bi se ovo znalo, ovo prosto pravilo trojno [prikrivanje, pripremanje i odlaganje, tempiranje poente] ne treba biti teoretičarem, (…) nego je potrebno za to i takvo saznanje imati dara, talenta, imati sluha i senzibiliteta itd.
Isti problem ima ova izvedba. Kada se sve završilo, osećao sam se kao… pa sad, imam značajan broj seksualnih asocijacija, koje me redom ostavljaju… suvim.
Tebi je, izvesno, jasno da ja ovo doživljavam kao provokaciju 🙂
Ne, to nije bila provokacija. Provokacija tek sledi: 🙂
Najaviti Kenedija u ovoj stvari kao velemajstora ima smisla, jer se stvar zove Hills of Saturn. Logično je da se na tu temu nema o čemu svirati, pa Kenedi to nije ni učinio. Velemajstorski, zaista.
Ali šta onda da mislimo o Becku, o čemu je on svirao? 😈