U zimsko nevreme…
Gledam klince kako se raduju snegu. Obrazi rumeni, zažareni. Samo se oni i vide. I po par razdraganih okica. Sve ostalo im je upakovano. Valjaju se, slikaju se, trude se da “sazidaju” Sneška… Radost je veća, jer škola ne radi. A taman je nastavnica mislila da propituje lektiru.
Ne brinu oni što je pola zemlje iznenađeno snegom u februaru. I to ona polovina koja onomad nije bila iznenađena snegom u januaru. Ne brine ih blokiran saobraćaj, putevi, pruge,… Ne brine ih grejanje. Ne brine ih ni klopa, jer će ionako izbegavati da čuju mamino dozivanje.
A od nas matorih će malo ko da im se pridruži. Malo ko će i da razume njihovo radovanje snegu. Kao da nismo i sami nekad imali taj osećaj.
Znam, vreme nas gazi, al’ to mu je posao. Ne znam za vas, al znam da je moj trenutno posao da izletim napolje i pridružim se klincima. Vidimo se u snegu! 