Историја пасијанса (2)

За младе програмере који нису успели да по опису сами напишу своју верзију пасијанса, у овом наставку објављујем осамнаесту верзију програма. Пошто тада нисам имао штампач, а ни касеташ, програме сам снимао на тракаша, што је све појела помрчина, а овај сам… сликао са екрана. Штета, не виде се боје.

пасијанс за прекуцавањеОд ’86 до ’89 сам радио у СТОУРу (сложена и тешка организација угроженог рада), прво на Партнеру, што је већ била озбиљна машина, са процесором з осамдесет, оперативни систем ЦП/М, а онда су ме пребацили на ПДП, па на Вакса. Игара на Партнеру није било, али сам нашао да има неки ЦБ80 бејзик, од Диџитал Рисрча, и претабао пасијанс на њега, па после и на ПДП бејзик (који је радио и на Ваксу, без већих измена). Наравно, графике није било. Није било чак ни специјалних знакова за боје карата, па сам морао да обрнем талон, да се карте ређају усправно, а буду приказане као текст. Црне сам ставио да буду инверзне – зелена подлога са црним словима. Поруке за четврто ређање су остале, а направио сам и топ листу. Убацио сам и “колико има сати”, на слово Т, јер се на Ваксу куцало контрол+Т а он би исписао тачно време са подугачком поруком и уништио два реда на терминалу. Слика је, у ствари, могла да се збрља ако улети било каква системска порука. Због таквих ствари сам имао и додатну рутину која би исцртала цео екран испочетка, кад затреба, на слово дублве (од милоште звано да бљу).

Десило се једном да су нам у госте дошли професори са локалног факултета, да компајлирају и потерају неке програме за анализу логичких израза – неки омањи корак ка вештачкој интелигенцији – па се доста чекало да Вакс смуља шта му је задато. Неки професори су навалили на пасијанс, нарочито колега математичар, који је касније навраћао да одигра коју.

Топ листа је била први ударац за мене. Тај пасијанс је испао “рани змију да те уједе”. Лоше сам се котирао, иако сам већ одиграо бар хиљаду партија. Оператерке, међутим, играју насумице, док телефонирају, и пролазе боље него ја што размишљам. Мада, на топ листи нису биле нарочито високо, јер су увеле обичај из других игара, да потписују шефа (који није баш много играо и вероватно никад није својеручно ни стигао на листу).

Почетком ’88 купим Атари 1040 СТфМ, са целим мегабајтом меморије. Графика невероватна за оно време… и решим, наравно, да претабам пасијанс. Нађем неки ГфА бејзик, врло занимљив језик са немачке сцене, са гомилом ситних трикова, програмерски рај такорећи. Вратим приказ на редни, опет нацртам карте да личе, и претамбурам код да избацим све оне ИдиНа наредбе (јер, шта год да вам ко од програмера каже, оне јесу зло – програм где може било где да се ускаче је диваљ и тешко се кроти). Разноразне питалице из доњег реда су постале дијалози са дугмићима, све се пицнуло, позадина опет зелена да личи на чоју, још су само фалиле саксије са цвећем. Проблем је био само у величини машине, која је заузимала простор формата А3, а на столу једва да је било места за толико. Телевизор је чак промењен, за неки мали половни колорац, да бисмо најзад видели те боје.