Znam da mi niko nije uzimao meru kad ju je pravio, al’ stvarno mi ona najbolje “čučne”.
– Dušo, je l’ ti ove čarape idu na pranje ili… Gde si, bre? Ah, da. Je l’ ti ove čarape… Ti, bre, stvarno nisi normalan! Ti si stvarno… Ti si zreo za… za… Za ludnicu si, bre, zreo.
– Što?
– Pa ni raspremili se nismo, a već si zaseo.
– Pa, znaš da me stislo na putu. Sad mi se otvorilo.
– Ma, nije to, nego si i laptop poneo sa sobom. Dva dana ne možeš da sastaviš, bre, bez računara. Dva dana, bre, ej!
– Zar nije tri? Nisam brojao, ali bilo je tri…
– Nije. Jesi li kod mog oca petljao sa onim fajl serverom i onim njegovim div-iksovima?
– Al’ to se ne računa.
– Kod tebe se sve računa. ‘Ajde, bre, ustaj odatle. Ima i nas drugih kojima je stiglo. I šta sad kucaš tu?
– Pa… Nešto…
– Nije valjda da… Pa ti kucaš ovo što mi sad pričamо!? Za onaj tvoj blog!??!?
– Nije moj, dušo. Grbin je. Već sam ti pričao o tome…
– Ti si, bre, idiot neopevani. Gde mi je telefon? Koji beže “Lazin” broj telefona? Nešto… Aha, tri, šest, jedan, nula, tri šestice, beše…
– Tri osmice, dušo.
– Da, tri osmice. Al’ neću njih. Zvaću tvoju kevu.
– E, daj nemoj nju. Evo, izlazim. Samo da upišem naslov…
Želim ti puno uspeha na početku ovog serijala.
Ако га опет стисне, да ли се то броји као списатељска блокада? Оно, рече да се код њега све броји… ал’ онда има да попричеткамо за наставак.