Moglo je da bude svašta. Sreća vaša i moja, bio sam mrtav umoran…
Mogu ja sad da ispaljujem mediokritetske hvalospevno-nikakve kritike Noći muzeja, ali ove godine to nije imalo šmeka kao ranije. I pritom nisam ni zloban ni pakostan, jer podržavam tu inicijativu i dalje. Jedino… Uh, hajde da ućutim. Tek, dan je bio dovoljno naporan, kasno smo stigli u Kuriju i štrikao sam fotoaparatom bez osobitog plana – osim jednog. Bio je to plan da uhvatim bar jedan kadar nečeg što očigledno aludira na rustični karakter stare kuhinje. Imao sam sreće, jer sam našao objekte vredne slikanja ka tom cilju:
Mlatarajući fotoaparatom po Kuriji, držao sam se načela dokumentovanja pre nego bilo koje druge ideje, pa su fotke prilično monotone i umetničkom duhu ne baš prijemčive. Računam, obradiću možda desetak najuspešnijih: to će biti dovoljno. Ovu sam odabrao jer nisam video te kutije već decenijama, još od vremena kad sam bio dete. Udarila nostalgija kad sam ih ugledao.
Presuda: mišn akomplišd, ali uz senku trivijalnosti. 
Baš da ne kažem da sam slikao potpuno bez plana i ideje, ali to jeste bio dominantan talas osećaja. Uhvatiti bilo šta vredno gledanja je prilično težak sport u takvom ambijentu. Ali, sliku ponekad čini sam pogled, a ne njen sadržaj. Sve mi se čini da je tako bilo baš ovog puta.
Idemo dalje. Sutra je novi dan…