Uspeo sam nekako da izbegnem ceo ovaj džumbus, tako da mi predizborno ćutanje ne znači baš ništa. Ali, nekako se ulučilo da primetim nešto. Pune trideset dve godine su prošle, a mi ne odustajemo: i dalje tražimo barona Minhauzena u ponudi potencijalnih vođa.
Kako da se ne setim ponovo? Moram. Red je, godišnjica je od smrti najveće multinacionalne utopije u istoriji ovog podneblja.
Sindrom barona Minhauzena je bio funkcionalan 35 godina kulta žive ličnosti i još oko pet ili šest godina posle, a onda smo brže-bolje krenuli u potragu za novim vođom. Da nađemo nekog drugog zbog koga ćemo i mi da izvodimo svoju decu sa jutarnje nastave kao što su nas izvodili i da mu tapšimo, mašemo zastavicama i bacamo cveće pod noge samo zato što je snažno primirje među plemenima nazvao bratstvom.
Ala smo ga našli. Pardon: ala smo ih našli. Svako svog. I svaki od njih otpoče gradnju nove kule u vazduhu. I to od krova nadole, bezbožnički i bez obzira na sve. Materijal su vadili iz blata i mešali ga sa krvlju. Podupirali kostima mojih vršnjaka.
Panta rei. U krug.
Da li smo sposobni da nađemo ijedan odgovor na ono što se oko nas dešava? Znate li za onu krilaticu da svaki narod zaslužuje svog vođu? Šta mislite, je li to istina? A šta biva kad narod shvati šta je zaslužio? Poricanje je oduvek bilo u modi. A kad poricanje preuzme primat, onda lete glave. Bilo je toga i ovde, samo malčice odloženo. Iz zaleta. Sa ciljevima koji još nisu dosegnuti.
Kad prekosutra izađete na izbore, prisetite se da tema na crtežu ne mora da bude muškog roda. Štaviše. Ako vas iko ikad upita, a vi mu kažete zašto baš tako, postupak ćete najbrže objasniti krilaticama iz srpskog mitološkog rečnika.
Nego, da li ste smislili opravdanje za današnje postupke koje ćete izreći svojoj deci kroz dvadeset godina, onda kad vašim unucima više ne bude nimalo stalo do bilo čega, a vaša deca ne budu mogla da školuju vaše unuke?
Recite im ovako: proveli smo vek tražeći Vođu. Potrošili smo mladost, snagu, zdravlje, državu, društvo, infrastrukturu, ideje i perspektive u neuspešnom traganju za novim baronom Minhauzenom. Oni za koje smo mislili da su sposobni da drže sami sebe u vazduhu, i nas zajedno sa sobom, nisu to zaista mogli. A mi smo graktali da oni to mogu. Uvek se ispili neki novi koji za sebe kaže da to može. A glupi puk poveruje.
Sebe za kosu, pa u vazduh. Jer za drugačije nikad nismo znali.
Bićemo jaki za ono što dolazi. Panta rei. U krug.