Dobra muzika u ne tako dobrom filmu.
Na “Dead Presidents” sam naletao nekoliko puta tokom poslednje decenije, i nikako mi se 
nije dalo da ga pogledam. Intrigirali su me komentari da je reč o žestoko potcenjenom filmu, ali me je nešto u samom opisu konstantno demotivisalo da zasednem i posvetim mu se – da li je reč o radnji ili činjenici da nisam mogao zamisliti Chrisa Tuckera u ozbiljnoj ulozi, ko će ga znati.
Tek kada sam pre nekog vremena poželeo da čujem jednu pesmu i potražio je na YT-u, shvatio sam iz spota i opisa otpremaoca da se ta stvar nalazi u filmu, te sam ozbiljno pročešljao listu numera i oduševio se. Red je da sa vama podelim uživanje u dobrom zvuku, a o filmu ćemo na kraju, baš da ne kvarimo atmosferu na početku…
Ne mogu se, logično, setiti tačnog niza kako su numere naređane u filmu, a redosled na “soundtrack” albumu je ionako neki producent pravio po sopstvenom nahođenju. Stoga ću udariti po nekim svojim preferencama, i započeti pesmom koja mi je i otkrila ovu zbirku.
Stvar je komponovao Burt Bacharach, čovek koji je odgovoran za oko sedamdesetak “Top 40 hits” u SAD i preko 50 u Velikoj Britaniji. Prvu verziju snimila je Dionne Warwick, a već iste godine ju je obradila teta Areta, u istom aranžmanu, čak i sa istim pratećim vokalima. Posle su je preuzeli neki narodnjaci, a nekoliko godina kasnije čika Ajzak je snimio album “Hot Buttered Soul“, koji je označio prekretnicu u celokupnoj soul muzici tog vremena. “Walk on By” je bila naslovna numera na albumu, funk eksplozija od 12 i po minuta (gore predstavljena ipak sa 8 minuta manje). Posle su je obradili… uh… ajde da nabrojim samo one poznatije: Strenglersi, Cyndi Lauper, Seal, Diana Krall, Average White Band, The Beach Boys, Gloria Gaynor. Muzika iz Ajzakove verzije usemplovana je za hit “2Wicky” grupe Hooverphonic, poznat po tome što se pojavljuje u filmovima “Heights” i “I Know What You Did Last Summer“.
Pored ove pesme, Hayes je obogatio muziku iz filma svojom verzijom “The Look Of Love” – opet Bacharach, pesma se premijerno pojavila u izvođenju Dusty Springfield, za potrebe filma Casino Royale (one originalne verzije iz ’67 godine, ne ove blede pucačine od pre par godina), a korišćena je i u prvom “Austin Powers” filmu.
Idemo dalje. Apokaliptična “(Don’t Worry) If There’s A Hell Below We’re All Going To Go”, Curtisa Mayfielda, lepo se uklopila u ton filma:
Ova pesma ima mnogo zajedničkog sa “Walk on By”. I ona otvara album na kome se prvobitno pojavila, album je proslavio autora kao solistu (do tada je delovao sa grupom The Impressions), i predstavlja jedan od kamena temeljaca soul muzike (kao praktično prvi R&B/soul konceptualni album). Sa istog albuma, u filmu se pojavljuje i “We the People Who Are Darker Than Blue“, kao i “Right on for the Darkness“, sa albuma “Back To The World“. Curtis je takođe prisutan sa još dve pesme, u svojstvu njihovog autora kao i člana The Impressions koji ih izvode: “(Man Oh Man) I Want to Go Back” i “Keep On Pushin’“.
Slede dva predivna glasa, Marvin Gaye i Mary Wells. Najbolje godine Motowna i duetska Marvinova faza – pesma je sa zajedničkog albuma Together sa Wellsovom, nakon čega je snimio i albume “Take Two” sa Kim Weston, tri albuma sa Tammi Terrell i jedan sa Dianom Ross. U filmu možete čuti (iako je nema na soundtracku) i Marvinovu “What’s Happening Brother“.
Veliki hit uvek nasmejanog majstora, Edwina Starra, nije se našao ni na jednom od dva sountrack albuma iz filma. Nepravdu ispravljamo ovde jer nije bilo mogućnosti da ne prepoznam “25 miles” u jednoj od scena (a i šteta je da propustite ovu verziju):
The Undisputed Truth su bili sjajna šarada okupljena od strane producenata radi zezanja s psihodeličnim soulom. Na žalost, njihove pesme su postajali hitovi tek kada su oh obradili glavni Motownovi puleni, The Temptations, među njima i čuvena “Papa Was A Rolling Stone“. Njihova pesma koja je doživela najveći uspeh, “Smiling Faces Sometimes”, jedina je prošla suprotan put (prvo su je snimili The Temptations):
Uzgred, i The Temptations se skromno pojavljuju u filmu, u vidu ničim posebne baladice “Just My Imagination (Running Away With Me)“.
Konačno malo pravog fanka. Sly and the Family Stone, grupa koja je postavila toliko standarda u crnoj muzici kraja 60-ih i početka 70-ih, fuzionišući, soul, rok, R&B, psihodeliju i fank… Puštam live verziju pesme iz filma, sa Tokio Jazz Festivala – ipak je red videti kako majstori izvode pesmu 35 godina posle njenog nastanka.
Gde je fank, tu je i gazda James Brown. Prisutan je čak sa četiri pesme, od kojih je jedna, naravno, “The Payback” – posle debija u “Mrtvim predsednicima”, ova pesma je postala nezaobilazna u scenama osvete mnogih filmova, među kojima su i “Dve čađave dvocevke” i predstojeći Tarantinov “Django Unchained“. Druga je himna crnač pardon, afro-američkog pokreta 60-ih, “Say It Loud, I’m Black And I’m Proud“, a zatim sledi “I Got A Feelin’“. Ovde ću ipak predstaviti “Ain’t That A Groove” – stvar je iz faze sa sa prvim pratećim bendom, Famous Flames, dok je soul još uvek preovladavao naspram kasnije dominacije fanka u njegovom opusu:
Posle “kuma soula”, red je i na “kralja soula”, Otisa Reddinga, i njegovu obradu velikog hita Solomona Burkea – “Down in the Valley”:
Gde je kralj, tu je i kraljica. Jedna od 500 najboljih pesama svih vremena, po izboru časopisa “Rolling Stone“, zamalo da ne bude snimljena, pošto se njen tadašnji muž i menadžer, Ted White, potukao sa jednim od vlasnika studija. Napola snimljena, pesma je dovršena tek dve nedelje kasnije, a zanimljivost je činjenica da je teta Aretha na njoj svirala i klavir i orgulje.
Još jedna od “500 najboljih” dolazi nam od strane velečasnog Greena. Obradili su je Texas, Michael Bolton, Tom Jones… valjda to nešto znači.
Uh, čime zatvoriti ovo putovanje kroz najbolje godine soula…? Mislim da sledećem gospodinu ipak nije potrebna moja najava…
Ima tu još tuce sjajnih likova, kao što su The Spinners, The Dramatics, Harold Melvin & The Blue Notes, The O’Jays, The Intruders, Sam & Dave, pa čak i Barry White, no meni je ponestalo slobodnih stubaca, a ovaj broj mora momentalno u štampu…
– * –
A film? Tjah… Mnogo ‘teo, mnogo započeo. Braća Hughes pokušala su da u dva sata strpaju i priču o odrastanju, i vijetnamske strahote, i lament o neprilagođenim veteranima… Svaka storija je hirurškim rezom odvojena od prethodne i sledeće, kao da posmatramo tri zasebna filma, i prečesto se stiče utisak da je radnja zbrzana u poslednjem momentu, kako bi se ušlo u minutažu. Gluma i nije toliko loša, ali je je zasenjena linearnošću kamere i montaže. Sve u svemu, za preskočiti – umesto toga, iskopajte neku od playlista s muzikom iz filma, odvrnite jačinu i ne obazirite se na kolege koje vas čudno gledaju…
Komentari su onemogućeni.