Идеје остављају траг

Писци научне фантастике, као и сви други творци новог садржаја, могу да се мере бројем идеја по дужном метру дела. Дилетанти имају једну идејицу и развуку је, са понављањем, на петсто страна, на седам дебелих књига, на целу симфонију. На другом крају спектра су они који не постижу да напишу довољно меса око идејног костура.

Нисам рекао да су ови потоњи баш врхунски мајстори, као што нисам рекао ни шта се то мери. Врхунски мајстори га свакако не развлаче, и није им жао да потроше више идеја на једно дело, јер знају да ће им доћи нове. Али, они имају меру, или бар неке идеје провуку неприметно, у позадини, па ко примети примети.

Остају нам несрећници са оног десног краја, који не постижу. Ови јадници се не огреше толико о жанр, колико о тржиште, па им критика пребаци да су много хтели много започели, а ништа нису истерали како треба; да су зарад пласирања својих идеја скроз запоставили радњу и разраду ликова; да има спорих делова; да има пребрзих делова који се тешко прате; да…

Под руком ми је “Аватар” Пола Андерсона. Да, оног што је писао све оне временске ходнике, временске патроле и упоредне историје. Скоро да би се могло рећи да је измислио жанр. Међутим, у овој књизи ништа од тога – ово је прича о свемирским капијама које је оставила нека ранија цивилизација, уз поруку који ће људи наћи кад довољно одмакну од Земље и активирају механизам. Тада добијају упутство како да стигну до још једног сунчевог система са насељивом планетом, а за даље… нема даље, док не науче да се сами снађу. Политика се испречи, и екипа која успе да некако искука једну лађу да крене путем једне туђе лађе примећене у проласку кроз наше капије, бива пуштена само зато што се рачуна да се неће враћати годинама, ако се и врате. Они се, међутим, врате за два месеца, и још довуку амбасадора неких тамо Бетанаца, и буду смештени у бајаги карантин и потпуну медијску изолацију, да као не би таласали, бар док јавност не буде спремна за вест. Следи двеста страна политике, нешто окршаја и… иста екипа, у проширеном саставу, под паљбом бежи кроз капију и креће кроз галаксију. На крају се испостави да је једна весела дама из екипе била аватар градитеља капија.

Шта замерају јаднику? Па, исто што и већини таквих, да је неуједначен, да је требало да буде упола краћи, да му треба сто година да стигне куд је наумио, да је…

Али.

Кад довољно одмакну да активирају механизам? То је од речи до речи “Одисеја 2001” Артура Кларка. Који је ту идеју ладно мазнуо из приче “Стражар” Артура Кларка.

Даље. Систем капија које су оставили неки древни… то је “Капија” Фредерика Пола, која је изашла претходне године. Међутим, Андерсон ништа није објавио претходне три, те се поставља питање ко је, и да ли је уопште неко, стварно први или је идеја напросто толико добра да је измишљена више пута. Сличности су бројне – пре свега то што капије и даље раде, иако су њихови градитељи давно отишли; што нису оставили упутства за употребу (тј код Андерсона јесу, али само до најближе станице) па насумично залетање води у Насумицу, Недођију или неко слично одредиште (енгрпски: дестинацију). Наравно да звучи познато, то смо гледали у Стар(ом )гејту десетак година. Али то је касније; а раније? Па… Ден Бери, почетком шездесетих.

Даље… сусрет са плавим народом, у књизи која се зове “Аватар”, хм. На ову тему већ има толико списа на мрежи, да је у ствари било тешко то разгрнути и доћи до самих критика. Читаво племе расправља о томе колико је Камерон покрао Андерсона (а свако зна да је, јелте, покрао Стугацке). Ако је и покрао Андерсона, онда је крао свуда помало – нешто одавде, а основну потку из приче “Зовите ме Џо”, која много више личи.

Један други сусрет се одиграва тако што она лагахна дама, иначе певаљка, схвата да лебдећи китови, или шта ли су већ, комуницирају мелодијски, и на брзину склапа озвучење за ту атмосферу и те фреквенције, и почиње да комузицира са њима. Ја теби пешес тонова, ти их поновиш, па их онда изведеш мало измењене, па онда ја поновим то измењено… познато? Наравно, “Блиски сусрети треће врсте”. Опет, изашло годину раније од ове књиге и опет се не зна ко је био први.

Ту је онда двоје-троје холотетичара, што су стручњаци за спајање себе са рачунарима, што Андерсон врло вешто разрађује, и технички, и пси’ћки и драмски. Али, тек овде не знам шта је чије, јер је идеја о разноразним спојевима људског и машинског ума било скоро одувек, и ово је само једна (оригинална, уверљиво дочарана) варијанта.

Онда, ко је кога покрао? Можда није нико никог. Можда су епигони само покушавали да спасу добре идеје да не чаме непримећене у књизи коју ће критика да исече, па су их зато уградили у друга дела, где ће тим идејама (у недостатку својих) дати више места, и заслужену славу. Коју ће (славу) задржати за себе, са све парама, наравно (види под “Матрица”, енгрпски: “Матрикс“).

Како рече Бродерсон, самостални приватник који финансира целу ујдурму у “Аватару” (што је такође омиљена алтернатива у књигама где писац тврди да НАСА нешто неће, не може или не сме, па онда подметне тог инокосног богаташа – радио је то чак и Курт Вонегат):

Јеси ли чула за Окамов бријач? Бријао сам се њим с времена на време.