Зен де Кок ван дер Берг Бренкелен Брандлихт је приметио да је почео да чује гласове. Ништа страшно, помислио је. То се свима догађа, нарочито кад разговарају. И кад не разговарају, у ствари, довољно је да су у домету туђег разговора.
Али, ја чујем гласове које нико други не чује, помисли Зен. Што у ствари и није никакво чудо. То је само логичан исход низа претходних догађаја и није нимало неочекивано.
Знао је шта га чека, и био је спреман. Једино је морао да пази на јачину сопственог гласа, да се не би надвикивао са гласовима док разговара са неким. Навикао се на нове околности за неколико минута и чак дозволио себи да почне да ужива у њима.
Што није дуго трајало. Није честито ни закорачио у трећу недељу оваквог живота кад су гласови престали, изнебуха, ненајављено и неопозиво.
“Изеш кинеско ђубре” помисли Зен и заврљачи слушалице у канту за отпатке.