Kakav dan! Kakvo vreme! Kakve prilike! Pa i ovo: kakve fotke!
Kad se ne da, baš se ne da. Ali zato bude dana kad pet put a pomislim kako je dobro to što imam rezervnu bateriju u redovnom sastavu foto-opreme. Imao sam dva “debela” i uspešna sešna, a ovog puta ću pričati sam o prvom.
Elem, u subotu je promovisan prostor u bivšoj kasarni koji će uskoro biti pretvoren u muzej simpozijuma “Terra“. O čemu je tu reč saznaćete na matičnom sajtu Terre, a ja ću samo dodati to da sam bio u prilici da osmotrim i neverovatno interesantan prostor napuštene i zapuštene kasarne. Taj prostor bi trebalo pothitno animirati – ne samo zato što je velika šteta što se ne koristi, nego i zato što propada od nebrige. No, to je neka druga priča. Evo fotke dana:
Fotka koju vidite je detalj sa mnogo veće skulpture. Ideju za fotku sam razvijao dok sam prisustvovao govoru nekih uglednih ljudi iz sveta likovne umetnosti: u hali u kojoj smo boravili, koja je pre više od 130 godina napravljena kao manjež (štala za konje) husarskog puka austrougarske vojske, krov je propao, a kroz stotine rupica prolazilo je jako Sunčevo svetlo u krpicama i brzo menjalo svoj položaj, kao što to biva kada dan postane kraći od noći. U jednom času, svetlo je prešlo preko lica skulpture, ali nisam stigao da slikam, a pride nisam mogao da priđem. Baveći se tuda malo nakon formalnog dela, snimio sam da će nova krpica svetla preći preko tog lica, pa sam uložio pet minuta strpljenja… I uhvatio to što vidite. Stpljen, spašen – što rekoše pametni ljudi.
Presuda: mišn akomplišd. 
Odavno nisam ovoliko uživao sa fotoaparatom u ruci. A eto, ponekad se posreći prigoda i samo je valja vešto iskoristiti. Šta tu ima više da se priča…
Biće jošte fotki dana koje sam uhvatio u subotu. Pokazaću vam i neke detalje iz kasarne. Dok dođem do fotki iz Mojo Cluba u Senti, ima da dođu hladni dani.
Komentari su onemogućeni.