Danas se prisećamo jednog velikog radijskog hita ranih sedamdesetih. Bile su to one godine kad se popularnost sticala, a ne kupovala; kad je kvalitet bio rezultat velikog rada, a ne eho skupih kampanja; kad je vazduh bio čist, a seks prljav. Bile su to one godine u kojima su neki moji prijatelji postali (i do dana današnjeg ostali) beznadežno zaglavljeni posred svoje duše, u nečijem društvu ili sami. Najčešće sami.
Odrastao na narodnoj škotskoj i irskoj muzici, a sazreo na radovima britanske invazije, Gerry Rafferty se pretvorio u muzičara vrednog pažnje. Njegova muka je bila u tome što je tada bilo previše takvih, sličnih njemu, pa su samo posebne, vrlo izuzetne pesme mogle da ostanu zapamćene iako je njegov opus apsolutno respektabilan. Ostale su samo dve. Jednu od njih smo već slušali na Suštini pasijansa, još u maju. Druga je zapravo prva, ranija: to je megahit grupe Stealers Wheel iz 1972. godine.
Teško se ova pesma probila na top-liste: trebali su meseci. No, uspelo je. Do juče nepoznati britanski bend na osmom mestu Billboardove liste? To je bio veliki, veliki uspeh. I to zaslužen.