Ова данашња омладина има један до два-три добра односа према фотографији. Парола гласи “фотка, или се није десило”.
То је нов, здрав приступ документаристици – дигитално је, дакле практично бесплатно (кад сте се већ изули за фоткалицу), само од себе зна кад је било, јер памти датум и време, опаљивајте дакле и качите на фејса, нек се зна кад је и шта било, ко је на којој журци бацио пеглу, колико се нанизало празних флаша, коме су се распарале чакшире где треба… до те мере да вам више не верују кад нешто причате, ако нема фотке да то документујете.
Ово ће можда докрајчити традицију ловачких прича, нема више оног “очи му биле оволике”, да видимо фотку или ти не верујемо, као да се није ни десило. Понесен тим, могу данас слободно да причам да ми је 28. априла берићетне 2012 био дугачак 58 сантиметара.
(младилук у пуној величини је овде)
Ову слику треба гледати на немачком, из лингвистичких разлога. Реч “љут” ни у једном познатом ми језику не значи прво укус, него прво нешто друго: у мађарском је “erös” – јак, у шпанском “picante” – бодући, у италијанском опет “piccante”, у енглеском “hot” – врућ, у руском “жгучий” – сажижући, у бугарском “лют” – опет бесан као и код нас, а мени овде треба немачко “scharf” – оштар. Ту је нож, ту су сви ти оштри углови, ту је младилук који је љутином/оштрином најавио све оне љуте паприке које ће родити који месец касније на другом крају баште, ту су маказе, ту је и могућност да се нека шепртља расече на мерну траку, и ту је, напокон, оштро светло блица и технички оштра фотка. Задатак постигнут, што би рекао домаћин овог блога (фр. le blogue).
И немој сад да ми неко не верује. Ту је фотка, дакле десило се.