Jedna na dan (312): 5. februar 2013.

Essere: sono, sei, è, siamo, siete, sono… Fare: faccio, fai, fa, facciamo, fate, fanno… Avere: ho, hai, ha…

Šta ćeš: nemam više sedamnaest godina, pa da mi sve uleti u glavu i zalepi se. Što ono kažu, da mi je ova pamet, a one godine, gledao bih da do tridesete godine života znam dobro bar tri strana jezika. A sad moram da koristim i cvikere i lupu.

(pogledaj veću fotografiju)

Ova fotka je parafraza jednog starog eksperimenta, tamo negde sa samog početka prvog ciklusa “jedna na dan” u danima kada je Suština pasijansa tek lagano stajala na noge. Ovo je pogled kroz lupu na moje škrabotine na hameru zalepljenom na sto – tome i služi – u besomučnom pokušaju da nabubam nepravilne glagole u prezentu na italijanskom jeziku. usput sam se igrao nekim plaginovima i metodama obrade, natrčao sam na ovo što daje efekat fotografije koja je požutela i izgubila kontrast od starosti. To simbolizuje vreme kada bi bilo pametnije da sam učio jezike nego što sad to radim.

Presuda: mišn akomplišd.   Nije bilo teško obraditi; bilo je teško fotografisati, jer jednom rukom sam držao fotoaparat na oku, a drugom lupu, tak oda je sadržaj kroz lupu morao biti u fokusu. Problem fokusiranja sam rešio tako što (opet) koristim fokusiranje isključivo na namensko dugme (ili na prsten objektiva, dakako), a ne na dugme okidača, pa ne gubim fokus ako na čas omašim ispravnu tačku. I za takav način je potrebno malo uvežbanosti; nije mi prvi put.

Idemo dalje.