Muzika za kadgod: Srećan rođendan, matori

Ne, ovo nije naziv pesme. Danas je 88. rođendan velikog majstora džeza.

Kao što sam već pomenuo u priči o Herbieu Hancocku, imao sam privilegiju da me konsultuju koje izvođače bih preporučio za učešće na prvom “West Ritam Music Festivalu”. A meni se baš slušao Roy Haynes uživo…

No, o tome malo kasnije, red je da prvo kažem par reči o ovom izuzetnom čoveku čija muzička karijera traje već skoro 7 decenija. Već na samom početku profesionalnog angažovanja razvio je specifičnu tehniku sviranja po kojoj je i dobio nadimak “Snap Crackle”. Prvih desetak godina uglavnom je bio član bendova poznatih saksofonista tog vremena, kao što su Lester Young, Charlie Parker, Wardell Gray i Stan Getz, a narednih pet godina je uglavnom proveo na turnejama sa Sarah Vaughan. U kasnijoj karijeri sarađivao je i sa takvim muzičkim veličinama kao što su Miles Davis, Thelonious Monk, Chick Corea, Pat Metheny i mnogi drugi.

I pored godina, i danas je izuzetno aktivan. Snima studijske albume svakih 3-5 godina, od kojih poslednji, Roy-Alty, pre nepune dve godine. Prethodna dva albuma, Fountain of Youth i Whereas bili su nominovani za Gremi. Imao je i ne baš klasičnu tezgu za jednog matorog džezera: pre četiri godine dao je glas voditelju radio stanice u Grand Theft Auto IV.

Teško je bilo izabrati koju stvar pustiti danas. Na žalost, nema snimaka njegovog prvog gostovanja u ovim krajevima, tako da sam se opredelio za svirku sa Novosadskog jazz festivala 2007. godine.

[EDIT: Nema tog snimka odavno. Promenili smo ga za nešto drugo, ne manje zaninmljivo.]

* * *

Jesen ’99. U jednoj zemlji koja se hrabro oduprela navali mračnih hordi fašističke kamarile samo par meseci pre toga, Roy nas je dva sata bez prestanka držao na nogama u mraku “Sava Centra”. Po završetku koncerta, sreli smo se iza pozornice (za one sa jeftinijim ulaznicama: u “bekstejdžu”) i krenuli u “press room”. Sedeli smo tamo, čekajući da se okupe predstavnici medija, buljeći pritom u tamno braon tapiserije na zidovima, model ’74 (“Urgh, it’s ugly in here”, promrmljao je u jednom momentu). Imao je peškir prebačen preko vrata i nije prestajao da lupka stopalom po podu… stariji model motora, valjda mu je trebalo malo više vremena da se prebaci iz pete u ler. Prilazi konobar s par punih čaša na poslužavniku (ostavljam u originalu zbog verodostojnosti):

• You wish drinking something?
• Whiskey. Which one do you have there?
• Ballantines.
• Balantines?!?! Damn!!! I’ve asked which WHISKEY? Gimme some beer, then!

Konferencija je trajala i trajala. U jednom trenutku, njemu je dosadilo – lupio me je po kolenu, šapnuo mi “Let’s go some clubbin’ “, i samo išetao iz prostorije.

A “Underground” smo napustili negde posle četiri ujutru…