Kašičica meda našte srca…
Ama, lažem k’o pas. Oni nutricionistički čistunci bi se prenerazili kad bi znali da med uglavnom koristim kao sladilo u čaju. Otkad sam se skinuo s kafe, pijem epske količine čaja od mente (pravi čaj takođe izbegavam), a volim da ga osladim sa malo meda; svake večeri šolja zelenog za Jasnu, lonče mente za mene, i to je već tradicija. E sad, bili smo nepažljivi pa nam ponestalo zaliha meda, pa sam još prethodne večeri morao da posegnem za poslednjom teglicom. Kad ja tamo, a ono – saće u medu. Jedan što se bavi pčelama doneo kad je bio poslednji put. To mu dođe opet neka prehrambeno-ideološka stvar o kojoj ne znam ništa.
I sad sam počeo da koristim taj med “kako bog zapoveda” (a kad niko ne gleda, pride i čaj zasladim) i u to ime, došlo mi da fotografišem tu teglu, sa jedinim ciljem da sačuvam tačnu boju meda. Dakle, monitor je hardverski kalibrisan, hodogram je poznat, a isti uslovi koji su važili pri slikanju nalaze mi se iza leđa, ako zatreba referenca. I dobijem ovo:
