Како рече Грба, проблем са ноћним фоткама је што “боја бежи на све стране”. У мом преводу, то значи да је ноћ постала шаренија од дана.
Кад сам био млади фотоаматер, то није био проблем – радили смо црно-бело, или слајдове. Код слајдова, тј. дијапозитива, боја се не подешава. Могао је да се купи филм за вештачко светло или онај за дневно, а могло је да се исправи филтерима – онај за вештачко би по дану вукао на плаво, стави се тај црвенкасти (нешто између рђе и црног вина) и то га као исправи, а изгуби се и пола бленде светла. За обратно је требало имати плави филтер, који нико у целом клубу није имао, само је један причао да га је видео. Боја је могла да се подешава код позитивско-негативског поступка, прескупог за нас аматере, мада смо једно време успевали и то да постигнемо.
“Вештачко светло” је значило жаруљу, тј сијалицу са ужареним влакном, која сија жуто-наранџасто. Постојале су и неонке, али оне су се рачунале у дневно светло, отприлике.
(велика слика је овде)
Међутим, нису. Тада су по дућанима свуда, по правилу, качили неонке, и муштерије и трговци су били подједнако навикли да предмете износе до врата да виде које су стварно боје на дневном светлу. Јер те неонке су биле некако плавозеленкасте, и боје под тим светлом нису биле исте као по дану.… Nastavite sa čitanjem >>
Vremenom, a i pređenom muzičkom kilometražom, shvatio sem svu lepotu pojedinih muzičkih arija, ograničenja koje je priloženi libreto stavljao pred poznate kompozitore, a i važnost veličine grudi 
nego mi je na pameti činjenica da nisam istražio Draguljče koliko bi trebalo. Pogotovo nisam ovladao granicama polja oštrine, nego sam rezultat često prepuštao slučaju ili sam postavljao neke sigurne mere da bih uradio kako sam zamislio (npr. ne veći otvor od f/5.6 pri slikanju portreta). Mlatarajući tako, rešim da malo popravim svoj wallpaper lager, jer su mi dosadile neke slike koje se menjaju dvaput na dan na mom ikonostasu (aka desktopu). I tako iskoči i ova slika.