Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Kada je Šef proglasio letnju pauzu, laknulo mi je. Mislite da je lako skoro svakodnevno pisati? Odmah da vam kažem, nije. Razmišljam na onoj vrućinčini šta posle pauze, pa krenem da šaram po Cevki bez cilja, valjda ću da smislim nešto. Sve mi se javljaju neke opksurne pesme, nije za širu publiku, a onda, ni sam ne znam kako, počnem da tripujem o domaćoj glazbi. Sad, da li je glazba ili muzika, ko će to znati. 
Najbolje da se nađemo na pola puta, geografski. 
Napravite pauzu, vrlo kratku: 60 sekundi.
Jedna vrlo, vrlo dobra ideja: napraviti video koji je dovoljno kratak da vam ne zauzme značajno vreme dok se ujutru spremate za novi dan, a koji je dovoljno upečatljiv da vam pomeri sistem vrednosti barem malčice, ovako malo, ovolicko.
Evo primera.
Nastavite sa čitanjem… “Kako video od 60 sekundi može da promeni vaš dan”
Da se ne raspričam previše: izvinite, nemam vremena. Takva epizoda.
Krenem ja tako na jedno od mojih standardnih mesta za lov na detalje u ataru, kad ‘oćeš: prerovali dupli pružni prelaz, pa ostavili tako. Nigde žive duše. Kola ne mogu da prođu, a i biciklom bi moglo samo nakrkače. Jebote, pružni prelaz postao pružna barikada. Welcome to Serbia. Šta ću, aj’ da okrenem. I u poslednjem času ugledam scenu vrednu Duge Cevi.
Nastavite sa čitanjem… “Jedna na dan (3-87): 25. septembar 2013.”
