Izlazim, jutros, iz obližnjeg supermarketa. U rukama kese sa bakalukom. A u njima nešto što moja ćerka zove “luksuzni doručak”. Ne znam baš šta njoj taj izraz znači, meni je bitno da sve to u slast pojede, ali mi se sviđa kako zvuči. Bolje nego Otac – kolac! 
Ispred marketa sretnem Komšinicu, na kraju tridesetih ili početku četrdesetih, koja izgleda baš poput žena kakve je Kundera opisivao u svojim romanima. Iskusno muško oko ju je momentalno procenilo na oko 180 centimetara bez štikli… znači taman. 
U prolazu, dobaci mi:
– Zdravo, Srce!
Moje srce u grudima zadrhta, u trenutku se preslišah da li sam jutros popio lekove za pritisak, razređivanje krvi, holesterol… i za sve ostalo što mi fali. Sve vreme su mi u glavi njene noge koje kreću, negde, iz ramena… Jebeš to što nije stavila “vrele usne”. Jes’ i da je pomalo zgužvana od (ne)prospavane noći, ne smeta, ionako ide da baci kesu sa đubretom u obližnji kontejner. Al’ njene noge – idu same! 
Padoše mi na um Paulina Porižkova, njen muž i ova pesma:
Da se razumemo, sa komšilukom gajim samo dobrosusedske odnose… I ništa više.
