Цивилизацијска лудајнача

Разлика између лудајначе и гибанице није само у пуњењу. Гибаница је јело, лудајнача је оргија.

Мада, као клинац нисам баш волео лудајначе. Да ли је било прејако за детиња чула, као што је случај и са келерабом и карфиолом у супи? Нисам их волео, сад их волим.

Или сам напросто те среће да моја госпоја кува много боље него моја покојна мати или баба? А она баш и није имала од кога да учи, у кувању је прилично самоука, метод распитивања, завиривања у рецепте (са све гуглањем као дисциплином), и вишегодишње емпиријске изградње одокативне интуиције. Мислим да је кључ у оном емпиријском, на упорном експериментисању и “што да не” приступу.

Што је кључна цивилизацијска разлика. Нешто налик помаку од занатског ка научном приступу. И нешто још јаче у позадини.


Моји непосредни преци су можда последња генерација одрасла на дословном преношењу вештина с колена на колено. Са нагласком на дословном: ту није било ништа педагогије, а ни превише разумевања зашто се ово ради овако, а зашто не сме да се ради онако. Уместо тога је било да се ради овако јер ја тако кажем, а не ради се онако јер ћеш добити по прстима ако пробаш још једном. Објашњења су слабо стизала, а можда их није ни било на залихи.

Истина, била је оскудица чак и кад није била немаштина. Материјал је постојао, али никад није било вишка, никад се није имало за да се почетнику да да се игра док не научи на сопственим грешкама, радило се ту о кувању, мајсторијама, градњи, баштованству.

Током оних лудих шездесетих, једна од идеја (данас би се рекло мемова) које су биле у оптицају је била и та да се на свако “зашто” одговара са “зашто да не”. Што је обично потицало на преиспитивање постојећих ограничења. И, неким заобилазним путем, и то кад неко учи неку вештину… зашто јело које се кува мора да се меша у овом смеру, а не сме у оном? “Зато што ја тако кажем” више није палило, претегло је “зашто да не”. Правила, чија сврха се не зна, неће више бити спровођена, јер нити су они које погађају одушевљени што их погађају, нити су они што треба да их спроводе одушевљени што морају да се објашњавају са овима. А и како би, кад немају аргумената: они можда знају шта треба да раде, али не и зашто.

Није оскудица у материјалу била једини разлог. Оскудица знања је била јачи и претежнији. Знање се тешко стицало, и невољно преносило. Препаметан ђак је био опасан по учитеља – обарао му је ауторитет, и ако пиле учи кокош (е, имамо и пословицу за ту појаву), кокош губи на угледу. Почесто је паметан ђак био и директна претња, сутрашњи калиф уместо калифа… што су стари калифи уочавали на време или нису ни постајали стари.

Али… наша кухиња није двор, њом не царују интриге и дворске смицалице, чак нема ни цара, нема ни власти. Има добре клопе и већином успелих опита. Списак јела која баш нисам волео као клинац, а данас једва чекам да стигну на сто, дужи је од тог стола. А и не гојим се, благо мени. И све то преломисмо у само једној генерацији, а и наредна, видим, тера још даље тако неким путевима.

И тако, дошли смо дотле да, упркос свом кукању на ову данашњу омладину, ипак будемо срећни кад су нам деца паметнија од нас. И треба да буду, како би иначе свет напредовао?