…Posle pola sata eksperimentisanja, došao sam do procedure koja će dovesti do željenog rezultata. U jednom času, preda mnom se stvorila slika koja je jako ličila na jednu fotku iz prvog ciklusa “jedna na dan”, pa nisam imao kud nego da repliciram scenu…
Ali, čekaj malo: pa ja sam počeo da pričam priču iz sredine! Izvinite zbog toga. Dakle, bilo je to ovako…
“Treba mi tvoja pamet”, reče Jasna tokom rane večeri, “ali kad odneseš ove tegle dole u ostavu”. Odmah sam znao da je posredi neko rmbačenje, ali ajde-de, prijaće mi posle celodnevnog buljenja u posao. “Treba mi kafena kašičica mlevenog kardamoma”, reče mi kad sam se vratio. Odmah sam znao tri stvari: a) došla maca na vratanca – izvadila je onu epsku zalihu čudesnog začina koju je kupila za pola evra u Egiptu – ovde kutijica ne veća od slanika košta pet evra; b) biće neki cirkus od kolača koje niko nikad nije jeo i zbog kojih će i matori ljudi da polude, a kamoli deca – da vam je samo bilo videti kako je to izgledalo prošli put sa, takođe, nekim neimenovanim kolačićima; c) nešto ću čestito nagrabusiti, ali još ne znam šta.
Pokušavao sam svašta, poštedeću vas detalja. Na kraju nije bilo druge, nego sam vrhom oštrog noža otvarao ljuske i iz njih vadio slatkasto-ljutkasta srca, koja sam potom stavio u rashodovani mlin za biber i jedva ih nekako samleo. Nije mi trebalo ni sat vremena za tu kafenu kašičicu. Ali toliko sam se nadisao egzotičnog mirisa da nisam imao ništa protiv. 