Кад се у истој реченици спомену фотографија и рецепт, обично имам на уму развијач. Својевремено сам знао напамет рецепт за ДС-26 (или како се већ на Кодаковом језику звао Илфордов ИД-19). Међутим, данашњи рецепт нема везе са лабораторијом.
Скоро сви волимо паштету. Као комбинатско дете, клео сам се у Бекову, у лименкама од 100 грама па и већим, а и после сам, као студент, често трошио оне мале од 50, па и оне бајаги лименке од фолије са 45 или 42 грама, па чак и оне Чокине у туби.
А онда су дошле гастарбајтерске године. Како где – у Мађарској су месокомбинати грађени по истом рецепту као и код нас, и паштета је иста, одлично. Касније Америка, туга једна, имају укупно један рецепт (брауншвајгер) од два произвођача, а и то није довољно масно, може да се сече ножем а тешко се маже. Тек негде пред крај се нашла нека као деликатесна, која је са два метра мирисала на гулаш, а и те је било само у једном дућану и не увек. Уосталом, њихова и наша филозофија доручка напросто не спадају у исти свемир. Види се по томе што, откако немамо своју производњу, тешко може да се нађе назубљен нож са заобљеним врхом – њима никад није ни требао.
Повратак овамо је био поприлично разочарење. То више није она паштета, лепо се види да турају свашта & којешта, понајмање џигерицу. Хммм… ајмо опет онај рецепт.
Чувени рецепт моје госпоје је ископан из архиве, из n:\dox, где носи датум 18-III-1997, и гласи: Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: паштета”
