Jutarnja avantura pregledanja novinskih naslova je bila brzometna. Par minuta je bilo dovoljno da ne pročitam ni jedan tekst. Iako je država poručivala da neće više biti spajanja neradnih dana, redakcije su odlučile drugačije. Valjda zato što su novine sada “nezavisne”, pa mogu kako hoće. Nemoj samo posle da kukaju kako ih niko ne čita.
Krenem zato na drugu stranu. Skoknem do The Economista, potajno se nadajući da ću da naletim na nešto što ovi naši neće ili ne smeju da objave. Znam da prave ozbiljne analize & prognoze, pa se više uzdam u njihovo viđenje nas nego u domaću statistiku. Kad ono, šipak. Nema ništa. Na karti Europe smo siva zona, kao da ne postojimo. Ili stvarno ne postojimo, samo što nam to još nisu rekli.
Neka, saznaćemo i to kada bude vreme, u domaćim “nezavisnim” novinama. 
Grrrr… propade još jedan lep jutarnji ritual. 
Nailazi Junior nasmejanog lica, kao da se nije tek sada pridigao iz kreveta, i odmah pita:
– Pojasni mi malo pojam empatije.
– Eh, gde me nađe… To je reč čije značenje većina ljudi danas ne zna, a i oni koji znaju šta znači, imaju preča posla…
– Kako to misliš?
– Može li muzički primer?
– Može!
I raspalimo po “Wishing Well“.
U vreme izdavanja albuma Heartbreaker (1973) grupa Free je već bila popucala po šavovima. Originalni basista i koautor pesama, Andy Fraser, izgubio je živce i napustio bend. Zato je autorski rad na pesmama pao na pleća Paula Rodgersa, koji je jednom nogom već bio u svom budućem bendu, Bad Company. Za vreme snimanja, veličanstveni gitarista Paul Kossoff uglavnom nije bio pri sebi: ili je bio totalno nesposoban da svira ili se uopšte nije pojavljivao u studiju. Uz to, bio je besan što su angažovali studijskog muzičara da snimi gitare umesto njega.
Nešto od te tenzije i empatije prema Kossoffu, kao i ostalim muzičarima koji su se mučili na snimanju, Rodgers je pretočio u današnju pesmu. Na fini način je poručio prijatelju da se mane droga jer jednom nogom je već u grobu.
Nije ga poslušao.