Sneg veje i ne misli da prestane. Kao da zna da ne volim kada su mi cipele mokre. Žurim da utrčim u ulaz zgrade, na sigurno, gledajući da ne tresnem jer su komšijska deca dobro uglačala prilaz. Nosim kese sa bakalukom koje pokušavaju da se otmu, pocepaju i raspu svoj sadržaj. Magarac zauvek ostaje magarac! 🙂
Polako, nogu pred nogu, uspinjem se stepenicama i stižem na sigurno.
Dok otresam sneg sa cipela razmišljam kako da otvorim ulazna vrata. Proklete kese su u rukama, a ključevi ko zna gde. Primećujem gospođu u bundi i sa besnom šubarom koja prilazi vratima sa suprotne strane. Bacam brz pogled kroz mutno staklo, nazirem samo prćast nos i oči, a iskusni muškarac u meni konstatuje: lepa! 🙂
Taman (ili svetao) pomisliš da smo stigli nadomak primene ljudske inteligencije, kad shvatiš da u stvari preterano misliš, a nije li