Valja znati izvore. Kad vam lepo kažem. Osim što je dobro stvari postavljati na svoje mesto, to pomaže i kada se izgubite: tada izvori služe kao svetionici.
Ajde-de, znam ja kuda bih dalje, nisam se ni izgubio (bar ne u ovom kontekstu), ali sam sklon da se iznerviram kada ljudi koji znaju manje nego ja (što je, dakle, baš malo) pokušavaju da mi drže predavanje. Da bi stvar bila gora, mnogi koji znaju više nego ja kao da se plaše da izgube to svoje znanje, pa ga kriju od mene. Sreća da ima nekih dobrih ljudi, vrednih oldvejvera, koji će rado ustupiti komadić svog iskustva o temeljnim vrednostima.
E, da: slažete li se da bi bilo dobro da stvari postavimo na svoje mesto, pa ako treba, čak i da krenemo ispočetka? Dobro, tome odgovoru sam se i nadao. Onda, slušaj dobro.
Nije baš najjasnije kad je John D. Loudermilk prvi put sklopio pesmu Tobacco Road, ali se zna da ju je prvi put snimio 1960. godine. No, on nije bogzna koliko snimao niti nastupao, pa se za njega nije znalo u širokim krugovima na taj način. Međutim, pravu slavu u krugovima folk, R&B, soul i bliskih formi doživeo je kao autor muzike. Spisak Loudermilkovih pulena sa nešvilske scene je veoma dugačak: George Hamilton IV, Sue Thompson, Roy Orbinson, Glen Campbell, Everly Brothers… A na koga je sve uticao, iznenadili biste se kada biste saznali.
“Tobacco Road” je veliki klasik: Loudermilk ju je kasnije namenio grupi The Nashville Teens, u čijoj izvedbi iz 1964. godine je postala poznata, dostižući Top 20 u SAD i Top 10 na Ostrvu – što je izvanredan uspeh koji je dokaz sveopšte popularnosti. Posle je ovo obradio ko god je držao do sebe, a svetu je svakako najpoznatija ona verzija koju je Eric Burdon snimio sa grupom War. Eno, neko je bio vredan, pa na wiki članak o pesmi napisao i ovo:
Serbian super-group “Smak” played 15 minute version of this song during their concerts in late seventies, in Eric Burdon style. In 1992 they held concerts in Belgrade and recorded and released their 12-minutes version on cd “odLIVEno”.
A taman htedoh da pomenem.
Jedan od “nesrećnih” usuda veličanstvenih pesama poput ove jeste u tome što se one otrgnu od svojih autora i počnu da žive neki svoj život. S jedne strane, to je najbolji mogući kompliment koji neko delo može da doživi; s druge strane, tako izgubimo informaciju o autoru i počnemo da doživljavamo stvar kao tradicional. Hiljadu puta sam ovu pesmu video baš tako potpisanu; na pamet o sličnoj sudbini mi odmah pada i “Hey Joe” Billyja Robertsa, što je pesma kojom smo se bavili na Suštini pasijansa pre šesnaestak meseci, a za koju dominantni broj slušalaca i danas misli da je reč o ko-zna-čijem-narodnjaku koji je svetu prineo Jimi Hendrix…
– * –
Valja znati izvore. Kad vam lepo kažem. Osim što je dobro stvari postavljati na svoje mesto, to pomaže i kada se izgubite: tada izvori služe kao svetionici.
Smak je počeo da svira Duvanski put vrlo rano, još dok su bili grupa koja je redovno svirala igranke. Pesma im je davala mogućnost da se razigraju i pokažu šta znaju. Meni je taj period mnogo draži nego ono što je usledilo posle toga.