Dead of the night baby
We’re finally alone
I’ll pull up the shades
If you’ll unplug the phone
Majku mu, nikada se priča neće promeniti! 🙂
Klinci to danas zovu “muvanjem“. Čini mi se da je nekada žargon za ovu radnju bio raznovrsniji. A i telefon se isključivao čupanjem štekera iz zida, a ne kao sada, dodirom na ekran.
To je samo promena forme koju je donela tehnologija, suština zauvek ostaje ista.
Tako je i sa bluesom. Voliš ga ili ne voliš. Zna se sve kako i zašto, a oni pravi majstori umeju da, tu i tamo, raseju zrnca magije po pesmama. I po toj veštini se i razaznaju.
Kada su protutnjali svi simfoničari, pankeri, novi talas, novi romatičari, elektropoperi i sve moguće podvrste pomenutog, slabo ko od klinaca iz veselih osamdesetih je mario za bluz. A onda se pojavio Robert Cray. Neko je u recenzijama njegovih albuma napisao da je to “gitarista koji je vratio bluz na top liste osamdesetih, držeći se standardne tematike, dodajući mu moderan zvuk i jak lični pečat.”
Veliki broj uspešnih albuma potvrdio je Crayov vanserijski talenat, a kolaboracija sa najslavnijim imenima žanra ga je uvrstila među najznačajnije predstavnike. Danas može da uživa u zasluženoj slavi.
Fender prodaje dva modela gitara nazvanih po njemu!
Interesantno, ova pesma nema epilog iako svi znamo kako se ovakve situacije razrešavaju. Do samog kraja se drži mačističkog nagovaranja. Ili “muvanja“, ako tako više volite. 🙂
Kakva slučajnost, jer danas sam nešto poslovao sa mojim drugom Čedom, koji je zaslužan za Crayov dolazak u naše društvo. I nimije žao ni jednog ni drugog.