Kele je samo procedio kroz zube: “Dođi”. I spustio mi slušalicu. Osećam da je nervozan. Bolje je kada me zove zbog čašice rakije& čašice spike nego zbog nekog problema.
Otvara vrata i tužno kaže:
– Crkla mi sijalica na terasi…
– Pa?
– Posle trideset godina vernog služenja… Takve se više ne prave. 🙁
Dobar povod da tresnemo po jednu “milfaču”. 🙂 Zaključimo da nekadašnje sijalice nisu bile štedljive, ali su duže trajale. I da je vreme da idem da napišem prilog za Suštinu pasijansa…
Otključavam ulazna vrata stana, u mraku nekako napipavam prekidač i umesto svetla začujem tupo “paf”. Crkla! Izgleda da se dežurni u elektrodistribuciji lepo zabavljaju sa potrošačima. Bljujem sve nepristojne reči koje nisu za javnost i tražim rezervnu. Nema! 🙁
Ispadam još i loš domaćin! 🙂
Otrčim do obližnje rednje da kupim par komada, razgledam ponudu i dvoumim se da li da uzmem ove nove, štedljive. Ljubazno devojče u radnji mi očas razbi nedoumicu.
– Uzmite ove OSRAM, kvalitetne su i dugo traju.
Lampada osram, pomislio sam i nasmejao se. Već sam bio u drugom filmu.
Kada mi je Varija doneo Sabato Pomeriggio (1975) nisam imao pojma ko je Claudio Baglioni. Samo mi je rekao da ću ja znati šta da radim sa tom pločom. Svačega sam se naslušao u životu, preživeću i ovo…
Upalio sam se na prvo slušanje, bila je neobična. Na početku i na kraju svake pesme bile su zanimljive muzičke & zvučne zvrčke od po desetak, petnaest sekundi. Klavijaturista se baš dobro zabavljao. A pesme su bile odlične: asocirale su me na more, pesak, smeh, lepe devojke… Sve ono što mi je u tom trenutku trebalo. Baglioni je pevao kao slavuj i sve je bilo savršeno spakovano, onako kako samo Italijani umeju da spakuju ovakvu vrstu muzike.
Kasnije sam dobio još jedan njegov album, sniman u Americi, koji je bio besprekoran u svakom pogledu. I saznao da je velika, internacionalna zvezda. Jednu od njegovih pesama snimio je Mick Ronson, Vangelis mu je producirao neki od prvih albuma, a društvo mu je šaroliko i prvoklasno: od Paca De Lucie, preko Youssou N’Doura do Tony Levina.
Godinama sam se pitao o čemu govori pesma, niko ne piše o sijalici. Režiser ovog klipa dosledno se držao teksta. Devojče čeka prevoz i sanjari o frajeru, a vreme i paneli svetlećih reklama imaju važnu ulogu u celoj priči.
Detalje morate sami, znate da ne divanim talijanski. 🙂