Поред синемаскрпа за по кући, деси се и синемаскрп из нехата. Шкљоц на ово, шкљоц на оно… и тек после се испостави да су то суседни снимци, са истим елементима, и да се дају скрпити. Овог пута ми је, изгледа, мали мозак био бржи од великог и канда ми се посрећило.
Четвртак увече, одбор за 40. годишњицу матуре се скупља на месечни састанак (ал’ смо темељни, а? – а почели смо још октобра). Игром случаја сам поранио десетак минута, и док чекам да наиђе још неко, шкљоцам около. Пошто се састајемо у пивници (што је надреално само по себи, сала за 200 људи, сами ми и келнер, сваки пут), а пивница гледа на реку, чекамо се на мосту. Зађем мало у страну, да видим испод моста, што ми је некад био омиљен амбијент, и…
Прво сам снимио горњи десни, јер ми се свидело… на мосту су недавно постављена нова светла, а већ се зна како волим играрију шарених уличних светала. И још ни дашка ветра, па површина Бегеја дође као огледало, мало замашћено, како и приличи његовом сливу. А можда би било добро да ухватим и низ светиљки како иду даље преко моста до краја главне улице, па се види и гњурачки клуб и зграда Гика и Ездека, шкљоц горе лево.
А и то огледало ме нешто вуче, одсјај какав се не пропушта, шкљоц доле лево.
И онда, док сам провлачио ова три снимка кроз Светлокомору, видим да су горња два баш за панораму… а можда и трећи. Наравно, недостаје снимак за доле десно, ал’ пробање ће ме коштати пола минута… види ово… нисам се уопште надао. Доњи десни би ионако садржао мрак, дакле не недостаје…
И то је то. Не бих можда ово ни написао, да ми ћерка није завиривала преко рамена и рекла да је супер. Пошто је она стручнија од мене за те ликовне (ака визуелне) ствари, а струка се поштује (кад нема доброг оправдања за супротно), ето га и на Суштини.