Дрворед у мимоходу

У давна, прадавна времена, клипови су били оно на кукурузу, а видео са музиком се звао спот. Зашто се сад та пега (spot) зове спајалица (clip) остаће ми нејасно. Неког ваљаног разлога мора да ни нема.

Такође, у та времена је израда тих снимака (енгр: истих) била много једноставнија него данас. Ништа режија, опрема и шта ти ја знам – изведеш музиканте било где напоље, нађеш иоле занимљив амбијент – градилиште, ауто отпад, возиш их кабриолетом по сеоским путевима, и само их пустиш да зијају. После се звук некако уклопи са музиком и готово. Какви дизајнери, арт директори и остале зајебанције. Било је довољно имати откачену идеју.

Ово је једини мрдајући снимак Златка Голубовића који сам успео да нађем током свог истраживања (дакле, пет минута претраге по јућубету).

Тражио сам аплаузе, али сам нашао само разгледнице. Овај снимак, међутим, испаде још боља ископина. Некоме је пало на ум да га метне у возило у покрету и два минута снима спрам дрвореда. Возило је вероватно било спачек – ем овај што стоји у њему има на шта да се ослони да се не изврне, ем су амортизери меки, идеална кола за снимање. Тада се још могао наћи дрворед поред пута и то још довољно дугачак за два минута вожње.

Златко је посебна прича. Међу коментарима испод снимка стоји и ово, из тастатуре неког Пољака (а на словеначком (!)):

Zlatko Golubovic je bil s tisto popevko na velikem Mednarodnem Festivalu Popevk v Sopotu 1967 (Poljska), skoraj bi zmagal,je bil najbolj priljubljen pevec tega Festivala.Imel je ogromno ovacijo , ki je trajala dolgih skoraj 18 minut! Sem srecen da imam priliko da poslusam se enkrat popevko iz moje mladosti iz Sopota na Poljskem! Hvala!

Могао је Златко бити и славнији. Имао је специфичну фацу и лик мангупа са дорћолске калдрме. Глас мало чудан, отприлике као што је Ћелентано штрчао у своју страну (а сличности се ту не завршавају). Имао је и врло оригиналних текстова, песама са читавом причом, чак и једну која се може звати петоминутном опером. Неке су рађене на стихове познатих песника (“Нисам од ића и коленовића”), што је могло да се деси само тада, од 1966 до 1971 и никад више, мада не знам што су стали. Стигао је чак и дотле да је певао улогу Јуде у “Исусу Христу суперстару” у Атељеу (ако неко има снимке те представе, чека га одлична ракија)… али упркос свему никад није стигао у прву лигу домаћег попа тог времена. Ваљда му је сметало то што је испрва у глави публике утефтерен као имитатор прве велике рок преваре у нас, Ђорђа Марјановића. После кад се видело да није то, опет нису знали где да га стрпају, његов стил се није уклапао нигде. Често је посезао за песмама француских и италијанских аутора, са одличним препевима. Но, ми смо се тада палили на енглески, а ове сматрали за другу лигу, па је онда и његова слава трпела од тога. Долажење из дупета у главу је мало потрајало.

Плоче су се продавале, био је популаран, али увек некако одсутан кад се праве спискови из тог времена. Има он још снимака са којих вреди обрисати прашину… а предност интернета је што неће неки чика са радија да вам прави спискове, правите их сами, па онда пајалицом, редом.

1 komentar na temu “Дрворед у мимоходу”

Komentari su onemogućeni.