Ovo pisanje me očas baci u bedak. Čega god da se dotaknem & šta god da mi padne na um, traži od mene da prošvrljam netom; ne ide da faktografija bude traljavo odrađena. A kada tako krenem, odmah se susretnem sa nečijom krštenicom i klepim se po čelu. Al’ je mator/matora, pomislim u sebi, zaboravljajući da ću ujutru, čim stanem na noge lagane, u ogledalu da se susretnem sa još jednim takvim likom. 
Sa muškarcima se nekako i izborim, ali nekadašnje ribetine nikako da prežalim. Neke, ma koliko da sam se trudio, nisam mogao ni da prepoznam. Bolje bi bilo da sam ih potpuno zaboravio.
A to teško ide, slike sačuvane u glavama imaju poguban uticaj na našu sposobnost zaboravljanja. 
Elkie Brooks nikada nije spadala u pomenute ribetine koje te bacaju u očaj čim ih vidiš na pozornici, pa više i ne razmišljaš šta pevaju nego bleneš u njihove batake (ili neke druge delove tela, shodno ličnim afinitetima). Njoj se posrećilo da od početka karijere sarađuje sa vrsnim muzičarima, a ugled je stekla isključivo fantastičnim nastupima i upečatljivim pevanjem.
Na scenu je stupila rano, sa trinaest godina, a dobar deo šezdesetih je provela muvajući se po britanskoj kabaretskoj sceni. Pevanje pratećih vokala na nastupima grupa The Beatles, Small Faces i još nekih viđenijih bendova nisu je mnogo pomerili napred. Krajem šezdesetih zacopala se u Petea Gagea, privenčala se i uletela u njegov kratkotrajni projekat Dada. Stvari postaju ozbiljnije kada je Gage osnovao novu grupu Vinegar Joe, u kojoj je Elkie delila vodeće vokale sa mlađanim Robertom Palmerom. Grupa nije bila nimalo loša, ali su pevači toliko odskakali da je bilo samo pitanje trenutka kada će se otisnuti u solo vode.
A onda je sve krenulo kako treba. Debitantski album je pobrao hvalospeve kritike i brzo je dobila tretman ozbiljne pevačice, a sa narednim, Two Days Away (1977) ubola je pravi hit singl: “Pearl’s a Singer” se dokopao britanske Top Ten liste i vrteo se besomučno na radiju. Posle je samo trebalo nastaviti dalje, bez padova.
To se i desilo. U solo karijeri je nanizala dvadesetak uspešnih albuma i prošetala se kroz više žanrova. Na snimcima je, po pravilu, prati prvoligaška ekipa muzičara, a sklona je i raznim vrstama eksperimentisanja sa zvukom & aranžmanima, pa nema ponavljanja i dosade.
Ko god da se upusti u istraživanje opusa Elkie Brooks, neće pogrešiti. Uz upozorenje: ne verujte recenzijama njenih albuma koje dolaze iz Amerike: nemaju pojma. 