Na granici ukusa, ali…

Reč je o poigravanju sa emocijama, sa idejama, sa umetnošću, sa kičem, sa nasleđem. Sa iskustvom, sa reputacijom, sa obrazom. Sve to. Ali pritom nemojte zaboraviti da je taj čovek našao to što je tražio.

Nije bilo često, pa se uvek primećivalo: kada neki ugledni muzičar totalno zaokrene kurs svoje muzičke plovidbe, većina će mu okrenuti leđa. Međutim, većinu čini krdo, ono koje se kreće po inerciji, a ne po pameti: ne možemo da oslovimo ono epsko “zna narod” i da pritom očekujemo da nas iko prihvata ozbiljno. Ali ne treba ni preterivati, pa zato nećemo pokušavati da se misaonim ekperimentom stavimo u kožu Ričija Blekmora (Ritchie Blackmore) i tako pokušamo da dokučimo šta je on to zapravo uradio. Ne znam koje demone je pratio kada je parkirao svoju karijeru u stabilnoj romansi sa Kendis Najt (Candice Night), ali primećujem da mu je lepo i da ga zabole patka za ceo svet. Malo li je?

Dakle?

Vrlo je lako objasniti, ako mene pitate. Ritchie je čovek sa velikom ranom na duši, jer tokom duge i uspešne karijere očigledno nije mogao da uklopi svoj introvertni temperament sa potrebom da sam sebi bude PR. Novinarima je rekao doviđenja još za vakta rane inkarnacije grupe Deep Purple, nakon onog zaokreta ka hard rocku. U grupi Rainbow je konačno uspeo da dotakne mrvicu one alhemijske atmosfere za koju nije bilo mesta u prethodnoj grupi, ali muzika minstrela u glavi tog čoveka nije dala odgovor na to zašto menja muzičare kao čarape, iako je kroz bend prošla plejada velemajstora.

Odgovor je, naravno, u tome što mu je falila sposobnost efikasne komunikacije.

Tek ga je lepa Candice dovela u red. Zatelebao se u nju kao tetreb, toliko da je konačno okačio svojih dvanaest Stratocastera o klin i uzeo u ruke akustičnu gitaru, za koju se pokazalo da mu izvanredno stoji i pored onog idiotskog jajastog oblika, tobože da liči na lautu.

Elem, grupa Rainbow je najzad raskantana početkom 1997, čime se zauvek završila jedna slavna epizoda muzike ostrva. Ostaće zabeleženo, pak, da je Cozy Powell, bubnjar najboljih godina grupe, izvukao pristanak od Ritchieja i Ronnyja James Dia da naprave koncertnu rekonstrukciju seminalnog albuma Rising (1976). Stvar je bila zakazana za leto 1998. Da Cozy nije poginuo za volanom u proleće te godine, ko zna o čemu bih ja danas pisao…

Kada je romantični renesansni pop sastav Blackmore’s Night nastao odmah posle poslednjeg koncerta evropske turneje grupe Rainbow, materijal za album je već bio snimljen, jer su golupčići radili u potaji, deleći autorstvo na ravne časti. Shadow of the Moon je izašao u junu 1997, a pesma koju danas slušamo je bila njena perjanica.

Pesma “Wish You Were Here” je, zapravo, najbolja ilustracija opusa grupe Blackmore’s Night, koja hara Kontinentom na potezu od Lisabona do Berlina, od Napulja do Kopenhagena i od Amsterdama do Bukurešta. Reč je o baladi sa ljigavim i nevešto napisanim tekstom ukalupljenim u lako pamtljivu melodiju u pop-maniru i perfektan, mada na mahove odveć kitnjast aranžman u kome ponekad smeta to što ima previše dinamike. Međutim, to je muzika koju Evropa voli do imbecilnosti (zainteresovani neka pogledaju kakav uspeh postižu Kenny G i onaj šupak Rieu, velemajstori kiča) i izvesno se lakše prodaje nego što se pravi. Njihovi (uglavnom nemački) izdavači trljaju ruke: osam studijskih albuma i tri živa, čak i jedan božićni, prodaju se dobro u Nemačkoj i Japanu. Pametnom preduzetniku, to je više nego dovoljno.

Kakva je poenta ove priče?

Reći ću i ostaću živ, nadam se: bili smo svedoci da je čovek najzad postigao spokoj posle trideset godina karijere u kojoj je bio isfrustriran do balčaka. Imao sam običaj da kažem da u mojoj internoj klasifikaciji deobe gitarista na četiri kategorije, prema dominantnom organu u kome se stvara muzika, Ritchie Blackmore biva prototip onog ko svira guzicom (ostala tri mesta nastanka gitarističkog sviranja su mozak, srce i muda). Danas, kad sam se upoznao sa tri ili četiri albuma grupe Blackmore’s Night, što mi je bilo više nego što sam hteo da čujem, znam da on nije takav gitarist. Čovek svira iz srca, da ne kažem iz duše, ali je trideset godina tvrdo srao i bio izbezumljen zbog toga. Posle toliko vremena, pronašao je model koji mu očigledno toliko prija da je ponovo počeo da kontaktira sa novinarima. I dalje je zaljubljen do ušiju, zarađuje čestito i boli ga patka šta ja mislim o umetničkom dometu njegovog stvaranja.

Treba li čoveku više? Ritchie nikom ništa nije dužan – čak je i Ian Gillan rekao da se ne nada ni telefonskom pozivu za Božić od njega – i zna šta hoće, a šta neće. Nema tu više rock’n’rolla ni koliko crno ispod nokta, ali nema veze: taj čovek je rock’n’rollu dao mnogo više nego što je od njega dobio. Preživeo je svoju frustraciju. Malo li je?

Komentari su onemogućeni.