Ponekada zaista imam zadnje namere, ali nikako i nikada zle…
Možemo primetiti samo ono kretanje koje nam nedostaje, govorio je Galilej još onomad. Tako u našoj popodnevnoj muzici može primetiti nedostatak hiphopa. Jasno je da to nikoga ovde ne zabrinjava, pa ni mene. No, danas je u svakom smislu neobičan dan na Suštini pasijansa. Stoga evo Puff Daddya kako u svom maniru izvodi pesmu Kashmir dragog nam Led Zeppelina, a povodom nekadašnje svetske premijere filma Godzilla:
Idemo redom. Puff Daddy ili P. Diddy ili Diddy, hiphop je muzičar (valjda – u džezu postoji podgovorka koja glasi: pevačice i bubnjari su ljudi koji se često viđaju u društvu muzičara)… i tu se negde završava moje poznavanje njegovog opusa. Njegov izvorni žanr je za mene izvor povremenih audiovizuelnih razloga za umiranje od smeha (videti pod Can’t Touch This ili Jean Claude), ali nikada nisam čuo razlog da zbog takve muzike zastanem i razmislim – što ima smisla jer je ta muzika pravljena za đuskanje tela, ne mozga.
No, ova pesma nudi mnogo više od običnog mlataranja ekstremitetima po vazduhu. Prvi razlog je strahoviti original koji (zajedno sa čudesnim Achille’s Last Stand) stoji na vrhu guste zeppelinske epike građene u postStairway delu karijere. Uvek sam imao problem da se fokusiram na bilo šta za vreme slušanja Kashmira. Snaga ritma, ubistvenog rifa i celokupne (potpuno nezemaljske) atmosfere svako slušanje pretvara u lični trip čije doživljavanje čini versku paniku nad celokupnim opusom Led Zeppelina perverzno razumljivom. Diddy je svojim dramatičnim glasom uspeo da sačuva deo tog tripoznog stanja, uprkos određenim izmenama u tekstu koje su, šematski, date na sledećoj slici koju nisam odoleo da ovde stavim, koliko god nekorektna i neistinita (ali i pravedna) ona bila:
Drugi razlog zanimljivosti ove pesme je njena ugradnja u američki filmski rimejk Godzile. Sama ideja da Holivud pravi Godzilu je na prvi pogled sumanuta po definiciji: Godzila je konceptualno japanski postratni proizvod, u istoriji možda jedinstven način za masovnu psihoanalitičku terapiju porazom ukočene nacije, jedine koja je zaista doživela i istrpela sve užase korišćenja (koje u konkretnom slučaju smatram pravednim, da se razumemo) atomskog naoružanja. Naravno, na drugi pogled stvari ležu na svoje mesto: film je očekivano besmislen uradak čiji je jedini cilj rušenje CGI metodama, što veće to bolje.
Youtube nudi puno obrada ove pesme, što je logički prirodan produžetak sistematske besmislenosti cele situacije (obrada obrade!) i jedna poučna demonstracija načina na koji se iz naše civilizacije uklanja cilj. Čemu onda ova muzika za popodne? Videćete za par sati… 
Bacanje atomske bombe (kao i bilo koji rat) teško da može da bude opravdano.
Tim pre što je tu konkretno u pitanju bila jedino želja za demonstraciju sopstvene sile kao i bezumna osveta za sopstvenu nekompetenciju, Perl Harbur. Japan je bio i poražen i sateran na svoje ostrvo kao što je i Franko bio izolovan u svojoj Španiji pa niko na njega nije bacio bombu a ugodno je ubijao sunarodnike do svoje smrti bez ikakvih sankcija ili ograničenja.
Kontekst je uvek širi nego što se čini a za to je ipak potrebno i malo više od tek pukih 100 pročitanih knjiga. Potrebna je aktivna (kritička i samokritička) upotreba korteksa.
Molim Vas stoga da zbog svih žrtava (90% nevinih građana) uklonite tu zagradu kojom jednako opravdavate i bombardovanje sopstvene zemlje i žrtve tog i drugih akta zemlje koja sebi dozvoljava slobode koje drugima poriče.