Veća fotografija je ovde. Objasniću naslov: ova fotka Smarta, očigledno parkiranog popreko na polovini parking mesta u nekoj uskoj ulici u Rimu, ako se dobro sećam da beše nadomak fontane di Trevi, zaista predstavlja utešni snimak. Hodali smo bogzna koliko i bogzna kuda, na mom desnom stopalu se nalazio jeziv žulj veličine 6×3 cm koji samo što se nije provalio (znate li onaj bluz “kako skupo platiti pogrešan izbor obuće za turističko putovanje”?) i bilo mi je svega na vrh glave. Prošao sam pored DVA Smarta parkirana popreko na JEDNOM parking mestu, a u desnoj ruci sam nosio uključen fotoaparat i u toj agoniji bolnog kretanja uopšte nisam registrovao potrebu ili mogućnost da fotografišem tu scenu. Kada je Jasna primetila da nisam slikao tu scenu i prokomentarisala, bio sam suviše umoran da se vratim tih pedeset koraka. “Videćemo mi to opet”, rekoh. Nismo videli opet. Ova slika je pomalo tužni podsetnik da neke scene treba fotografisati odmah, bez oklevanja.