U mojoj se kući oduvek slušala kvalitetna muzika, bluz i džez najviše, ali se ni Dragstor ozbiljne muzike nije preskakao. Pratili su moji matori i Nikolu Karaklajića, kao i sve ostalo što je uz njega išlo. Lepo zvuči, zar ne? Još kad bi bilo istina, gde bi mi bio kraj!
Naravno da svake godine gledam Eurovision Song Contest (u daljem tekstu: Eurosong). Od kad postoje, gledam i polufinala. Obzirom na očekivano nizak kvalitet muzike koju Eurosong nudi, tih nekoliko sati koristim za tradicionalno (da prostite) druženje sa porodicom. Dešava se da me poneka pesma zaintrigira, što se ove godine desilo čak dvaput: prvo je to učinila učinila albanska predstavnica Hersi kao glavno lice pesme za koju mislim da ima dovoljno unutrašnje energije za prevazilaženje takmičenja u kome je učestvovala, da bi me zatim, kao retko kada tokom eurosongovskih šegačenja, kupio gruzijski-a-post-purple-blekmurovski The Shin and Mariko.
Eurosong je nekada bilo prestižno takmičenje čiji su organizatori, presahlih bedara, pažljivo čuvali ono što su mislili da muzika treba da bude. Pobednika su određivali jednako impotentni žiriji, pobeda se priželjkivala, a poraz podnosio uz škrgut zuba. Turci su nam tradicionalno davali dvanaest poena dok su plagijati prethodnih pobednika pokušavali da se na zadnja vrata dokopaju pobede. Sa raspadom Sovjetskog Saveza i širenjem globalnih komunikacija došlo je i do promena u formi Eurosonga: organizaciju je preuzela LGBT populacija, o pobedniku u manjoj ili većoj meri odlučuju glasovi publike, a pobeda i posledična organizacija sledećeg takmičenja je postala noćna mora i najgora kletva svakojakih direktora televizijskih javnih servisa, zbog čega plagijatori i ostale sprdačine sada služe da osiguraju toliko željeni poraz.
