Please, take me out of this place,
Yeah, I know I’m never gonna learn.
Please, take me out of this place,
What I do with my life is my own concern.
Vazda su kroz istoriju genijalci hodali po tankoj žici koja je bila graničnik što je razdvajao njihovu umetnost i stvaran život. To je zahtevalo izuzetnu veštinu balansiranja jer svaki pogrešan korak je mogao da bude koban. Nekada su i mašili tu žicu – završavali su u mentalnim bolnicama iz kojih su se teško vraćali na scenu, a nama ostaje da naslućujemo šta se u to vreme dešavalo u njihovim glavama.
Brižljivi hroničari tvrde da je Roky Erickson svoje najbolje pesme napisao dok je bio hospitalizovan. I da su ga puštali napolje samo da snimi novi album. Pa ga, potom, vraćali nazad.
Šta se kuvalo u glavi Briana Wilsona tokom prethodnih decenija niko ne zna, a sumnjam i da će se ikada saznati. No, to mu nije smetalo da ispaljuje savršene pesme koje, unatoč svojim godinama, još uvek zvuče potpuno neverovatno i neobjašnjivo.
Debitantski album grupe Atomic Rooster je, u vreme kada se pojavio, bio pravo otkrovenje. Oslanjao se, poprilično, na staro i, u isto vreme, nudio i nešto sasvim novo. Po običaju, zalepio sam se za potpuno netipičnu pesmu. “Banstead” nije bila samo muzički dobra pesma – bio je to vapaj za slobodom očajnog & zatočenog čoveka. Ono što nisam razaznavao je sam naslov, a dilema da li je junak pesme zatočen u svojoj glavi ili na nekom drugom mestu godinama me je proganjala.
A onda sam, slučajno, saznao za priču. Vincent Crane je proveo neko vreme u ludari u koju ga je smestio tadašnji menadžer. Lečio se od manične depresije. A ludara se zvala – Banstead Asylum!
Tako su se meni složile kockice u glavi. Craneu nikada nisu. S godinama zdravlje mu se pogoršavalo, pa je početkom 1989. popio šaku lekova za smirenje.
Više se nije probudio.