Mučna je situacija kada neki rock bend napusti ključni autor. No, ako je ekipa jaka i zrela, može to da preživi – imali smo mnoge primere u istoriji. Ponekad bi se grupa pri ozbiljnoj personalnoj promeni prestrojila, pa nastavila istim kursom. Ponekad, pak, došlo bi do značajnog pomaka u stilskom određenju i zvuku, dok bi nekakav lajtmotiv ostao isti. A ponekad bi preteklo samo ime, dok bi sam bend, iako u njemu i dalje rade neki isti ljudi, postao nešto sasvim drugo. Hajde da pustimo malo muzike, pa da se prisetimo nekih primera ovakvih evolucija bendova.
To kad bend obrne čunak, pa krene drugom putanjom sa starim imenom, pomalo je glupo, čak i kad sledeći bend istog imena postigne zapažen uspeh. To u načelu ima smisla, ako gledaš iz ugla menadžera, ali ostavlja štogod neprijatnog vonja lešinarske rabote, mada to nije uvek baš tako.
Najbolji primer koji se nameće, i setiće ga se svako sa iole pristojnom kilometražom u poznavanju rock fonografije s početka sedamdesetih, jeste pretvaranje engleskog blues underground sastava Fleetwood Mac u američki arena rock bend Fleetwood Mac. Niko normalan na svetu ne može povuče nikakvu paralelu između Petera Greena, neobičnog vrhunskog gitariste koji je doživeo tužnu sudbinu, pa već četrdeset i pedalj godina hoda planetom Zemljom kao morlok, i Stevie Nicks, koja je zahvaljujući kokainu zamalo uspela da postigne više kilograma mase nego centimetara visine. Zbunologija je kapitalna, jer kultni status ranog benda je bio nesporan: Green je svojm veoma karakterističnim načinom sviranja stekao poštovanje širokog kruga publike, što je njegovo kasnije pucanje po šavovima učinilo još težim i tužnijim. Tri čudne i neuspešne godine su usledile za bend, za koje vreme nije bilo jasno šta se tu dešava; pretekla ekipa je tražila novi zvuk, ali bezuspešno: nikome nije bio potreban još jedan Savoy Brown.
Ali Christine McVie je postala značajan autor, upravo pristigli Lindsey Buckingham je bio gitarista na tragu novih rešenja, on je sa sobom doveo svoju aktuelnu curu Stevie Nicks i novi lineup je formiran. Tako je, baš zbog tog tampon-perioda koji je prethodio, ispalo da je bend preformulisao svoje delovanje prostom evolucijom stila, simultano sa personalnim promenama, kao da to nije ni bilo bitno. No, nisu oni promenili stil – oni su promenili najpre žanr, a potom i kontinent, seleći se iz Londona u Los Angeles (za koji Richard Thompson kategorički tvrdi da je najengleskiji grad na severnoj hemisferi), gde im je servirano ptičje mleko (u prahu). Prilično iritantna priča, ako mene pitate: ali to se tako desilo. Međutim, ono što je usledilo predstavlja jednu od najglamuroznijih priča rock’n’rolla…
Ne iritira mene to što se bendovi zovu isto samo zato što u ritam sekciji sede utemeljitelji oba benda. Iritira me to što gomila ludaka pokušava da mi objasni kako je “taj bend nekad bio mnogo bolji”. E, do moga, braćo mila: dajte sebi samima malo vremena da shvatite šta se tu desilo. Bend nesrećno nasleđenog imena bi imao isti uspeh da je imao i neko svoje ime, ali to je tako ispalo i sad se tu ništa ne može; za ispravke je kasno.
– * –
Bendovi koji su menjali ljušturu, ali zadržavali esenciju su mnogobrojni. Pomenuću samo Deep Purple, bend koji smo u inkarnacijama perioda 1968-1975 voleli da nazivamo Mark I, Mark II, Mark III – to zbog tri ključne izmene pevača i basiste koje su se desile u nekim prelomnim momentima karijere. Sladokusci, a i ja među njima, najviše vole tu prvu iteraciju u kojoj je pevao nenadmašni Rod Evans, a bas svirao Nick Simper. Pošteno je reći da je dolazak Rogera Glovera i Iana Gillana u bend bio prikladan da Ritchie Blackmore preuzme bank sa svojom idejom o čvrstom zvuku. Poslušajte ponekad Made in Japan (1972): ta kultna živa ploča, tako sirova kakva je, i danas donosi mnoga uzbuđenja pri slušanju. Treća iteracija u kojoj sladunjavi hard rock u telu Glenna Hughesa (koji je zapaženiji kao autor nego kao basista!) i ambivalentnog Davida Coverdalea udara temelje za onaj žanr koji je preplavio MTV u ranim danima. Iz nekog meni neobjašnjivog razloga, kada je Ritchie najzad otišao da bere maslačke, a u bend na kratko došao i neverovatno snažno blesnuo Tommy Bolin, tu postavu niko nije nazvao Mark IV. Ono što je bilo posle, računajući i današnju inkarnaciju grupe, ne bih da pominjem, jer ja poštujem nasleđe, a ne zombije. No, i pored toga, čak i nakon amerikanizacije zvuka benda u jednom trenutku, postojala je jedna nota lucidnog kontinuiteta koju je sačuvao Jon Lord, implicitno prihvaćen kao kičma benda tokom celog trajanja. To što je Lord najpre napustio bend, a potom i otišao na Neko Bolje Mesto, nije pokolebalo bend: oni i dalje stvaraju irelevantnu prangijašku muziku, kao što rade poslednjih tridesetak godina. Mark 2000…
Poštovanja radi, pomenuću i bend koji je odbio da mrdne i jedan milimetar od ideje koju je otelotvorio kad niko nije znao kako se to radi. Kada je John Bonham onako glupo umro, ostatak grupe Led Zeppelin nije imao dilema: oproštajni album, sastavljen od trećine već spremljenog i dve trećine prikupljenog materijala, nazvan je Coda. To je to, nema više: gest ljubavi prema prijatelju i poštovanja prema fanovima.
– * –
Grupu Genesis sam počeo da slušam kao petnaestogodišnjak, godinu-dve pre nego što je album (i prateći hit-singl) Abacab (1981) osvojio svetske top-liste i postigao do tog časa najveći komercijalni uspeh grupe. Moj prvi konkretni susret beše album Duke (1980), neobični amalgam između konceptualnog dela progresivnog rocka i mainstream arena-rocka. No, stariji drugar me je upozoravao: “Nije to to: dođi do mene da čuješ pet albuma zlatne postave grupe”. Šta beše zlatna faza grupe, saznao sam kao ponosni vlasnik i čitalac prvog izdanja Ilustrovane Rock enciklopedije, kada sam nekako pohvatao veze.
Iz perspektive mnogo bavljenja progresivnim rockom i, uopšte, rock scenom sedamdesetih, danas razumem šta se dogodilo grupi Genesis: to nije nikakva priča o preživljavanju “muzičkog brenda”, a personalne promene nikako nisu rezultat egocentrizma. Stvar je neuporedivo prostija: grupu su osnovali veoma mladi ljudi, a oni su svoje puno sazrevanje preživeli u paralelnom grču između organske potrebe za iskazivanjem svoje umetnosti i egzistencijalne potrebe da dođu do novca koji će im omogućiti da se tom umetnošću bave. Pritisak na ličnost čini da različiti karakteri sazrevaju različito, tako da vezivno tkivo neke zajedničke ideje više nije ono isto kao kada je kreativni vrh kolektiva bio dostignut (a Genesis početkom sedamdesetih beleži kreativni kontinuitet kakav nije postiglo mnogo bendova u vasceloj istoriji rock muzike). Razlaz nije predmet svađe, animoziteta ili nekih petparačkih tripova: to je normalna posledica namere sazrelih ljudi da stvaraju bez balasta udovoljavanja autorskim načelima onih drugih. Tako je najpre otišao Peter Gabriel, a neku godinu potom i Steve Hackett.
Trenutak kada Genesis nastavlja kao kreativni trio bio je predmet mnogih komentara. Ajde-de, preživeli smo to što je Phil Collins postao frontmen (i to gle! uspešan!). Prihvatili smo i to što se Mike Rutherford kurompeca po sceni sa instrumentom koji je kombinacija bas gitare i solo gitare, dok je Tony Banks ostao tamo gde je seo kada je bend počeo sa radom 1967. Ali šta sad tu biva, pitali su se mnogi, kad nije ostao argument artizma koji je bio zaštitni znak benda za Gabrielova vakta, niti više imaju virtuoza kakav je Hackett.
Ono što sledi je priča o hrabrosti, integritetu i uspehu koji nije bio slučajan, već posledica perfektnog znanja o tome šta i kako treba raditi. Posao kao i svaki drugi, ako ćemo da koristimo banalne figure: počev od albuma groteskno samoopisujućeg imena …And Then There Were Three (1978), ljudi su krenuli da traže svoje mesto pod suncem radeći, a ne očekujući boračke peMzije.
Tri godine kasnije, prvi put u karijeri, za koncert u Londonu im je bio potreban stadion Wembley.
Iako je bilo mnogo pometnji i obrta situacije u bendu od onda do danas, one su nebitne. Genesis je ostao ozbiljno ime u velikoj priči o rock’n’rollu. Ostavili su traga u mainstream rocku, u kome su uspešno pronašli svoju nišu, i opstali veći nego ikad.
Peter Gabriel je stamena institucija svetske umetnosti; nedavno sam ga drugi put gledao uživo. Steve Hackett je jedan od mojih omiljenih gitarista i pomno pratim sve što radi, nakon što sam uz “malu pomoć prijatelja” pretresao kompletnu njegovu fonografiju i još, pride, gledao ga na partizanskom Jazz festivalu u Nišu, pre tri godine, sa mađarskom grupom Djabe. Još uvek je otvoreno pitanje hoće li nas udostojiti pravim koncertom; nadam se, jer ja to moram da pohodim. Grupu Genesis, onu koju čine “trojica preživelih”, rado bih gledao na nekom open air koncertu. Njihov koncert u Rimu iz 2007. godine nisam odavno gledao, a nalazim da mu je jedina mana ta što ja nisam bio tamo…
Šuška se o vampirskom projektu okupljanja “zlatne postave grupe” Genesis, one o kojoj me je prvi put poučio moj drug Atila one zime 1982. godine, puštajući mi Nursery Crime i Selling England by the Pound. Je li to istina? Ne znam. Gabriel nije isključio tu mogućnost: “nikad ne reci nikad”, reče on pre mesec dana u jednom iznenadnom komentaru na portalu NME. Hackett još odavno održava radnu temperaturu zahvaljujući svom aktuelnom projektu Genesis Revisited II. Šta kažu ostali, nisam uspeo da pronađem na netu. Ajde-de, videćemo. Lično, voleo bih da se to desi, jer sam apsolutno uveren da bi se u tom okupljanju desio neki KVRC koji bi nam ostavio neke vredne audio i video zapise.
– * –
Nemojte se zaletati sa izjavama i besmislenim poređenjima kada uočite da je neki bend promenio fizionomiju, stil i/ili koncept. Ne unosite sopstvene predrasude u ocenjivanje, pogotovo nemojte da vučete predrasudu ličnog ukusa, jer ta je gora od svih. Govorim vam to iz ličnog iskustva propuštenog vremena, što se desilo baš zbog takvih predrasuda. Najteže je, ali i najbolje, nekom autorskom radu pristupiti potpuno isključenog iskustva, tražeći u njemu nekakve opšte vrednosti koja ga ispočetka postavljaju na svoje mesto. To je možda nemoguće izvesti (ne samo zbog toga što više nemamo toliko vremena kao pre), ali valja pokušati. Nezrele komentare tipa “ovo je bolje od onog, a ono nije kao to, jer ono drugo je bolje” nemojte slušati: ljudi koji izgovaraju takve reči ne znaju mnogo o stvarima i pojavama koje komentarišu.
Na kraju ostaje muzika. Da biste do nje došli, moraćete da savladate razne prepreke. Glupo je da ih sami podižete, zar ne? Muzika koju danas slušamo je dokaz da vredi pružiti priliku onima koji su bili dovoljno hrabri da ostanu.