Neil deGrasse Tyson: Zablude svemirskih zaljubljenika

Svidelo se vama ili ne, rat (hladan ili topao) je najmoćnije oruđe finansiranja u javnom arsenalu. Kada zemlja finansira rat, novac teče kao poplava.

Ljudska domišljatost retko ne uspeva da unapredi plodove ljudskih pronalazaka. Šta god da je zasenilo sve pri svom pojavljivanju je, skoro izvesno, bilo nadmašeno i jednog dana izgledalo čudno.

Godine 2000. pne par skija napravljenih od polirane životinjske kosti i uzanih kožnih kaiša bile su transportni napredak. Galilejev teleskop-osmica iz 1610. godine bio je nenadmašno oruđe detekcije, sposoban da venecijanskim senatorima pruži pogled na neprijateljske brodove pre nego što bi ušli u zaliv. Benz Patent Motorwagen jedne konjske snage iz 1887. godine bio je prvi komercijalni automobil pokretan motorom sa unutrašnjim sagorevanjem. ENIAC iz 1946. godine, veličine izložbenog prostora, težak trideset tona, sa svojih 18 hiljada vakuumskih cevi i šest hiljada ručnih prekidača, poveo je elektronsko računanje. Danas možete da klizite putevima na rolerima, divite se slikama udaljenih galaksija koje vam donosi svemirski teleskop Habl, krstarite autoputevima u automobilima sa 600 konjskih snaga i u kafić ponesete svoj laptop mase tri funte.

Naravno, ovakav napredak ne pada tek tako sa neba. Osmišljavaju ga pametni ljudi. Problem je u tome što, da bi se pametna ideja realizovala, neko mora da napiše ček. A kada se tržište promeni, ti neki mogu da izgube interesovanje, pa čekovi mogu da prestanu da stižu. Da su računarske kompanije prestale sa inovacijama 1978. godine, vaš bi sto još uvek morao da trpi stotinak funti težak IBM 5110. Da su komunikacione kompanije prestale sa inovacijama 1973. godine, možda bismo još uvek vukljali devet inča dugačak i dve funte težak mobilni telefon. A da je 1968. godine američka svemirska industrija prestala da proizvodi veće i bolje rakete za slanje ljudi u svemir, mi nikada ne bismo prevazišli Saturn V.

Opa!

Izvinite zvog ovoga. Mi nismo prevazišli Saturn V. Najveća, najmoćnija raketa kojom je iko upravljao, trideset šest spratova visoki Saturn V je prva i jedina raketa za lansiranje ljudi sa Zemlje na neko drugo mesto u svemiru. Omogućila je svaku misiju Apolo od 1969. do 1972, kao i lansiranje Skajlaba 1, prve američke svemirske stanice, 1973. godine.

Delimično podstaknuti uspesima Saturna V i zamahom programa Apolo, tadašnji su vizionari predviđali budućnost koja se nije ostvarila: do 1990. godine potpuno funkcionalna svemirska naselja, baze na Mesecu i kolonije na Marsu. Ali čim su misije ka Mesecu zamrle, finansiranje Saturna V je isparilo. Dodatna proizvodnja je prekinuta, proizvođači su uništili specijalizovane mašine, a stručno osoblje je moralo da nađe posao na drugim projektima. Američki inženjeri danas ne mogu da sagrade ni senku Saturna V.

Kakve su kulturalne sile zamrzle Saturn V u vremenu i prostoru? Kakve su zablude dovele do procepa između očekivanja i stvarnosti?

Proricanje dolazi u dva oblika: sumnja i pomahnitalost. Sumnja je učinila da skeptici objave kako atom nikada neće biti pocepan, zvučni zid nikada neće biti probijen i da ljudi nikada neće želeti niti će imati potrebu za računarom u kući. Ali u slučaju rakete Saturn V na sceni je bila pomahnitalost koja je zavela futurologe da podrazumevaju kako je Saturn V dobar početak – ne pomišljajući da bi ona mogla biti kraj.

Bruklinski Dejli Igl (Brooklin Daily Eagle) je 30. decembra 1900. godine, u svom poslednjem nedeljnom broju u devetnaestom veku, objavio dodatak na šesnaest stranica naslovljen „STVARI ĆE BITI TAKO RAZLIČITE ZA STOTINU GODINA“. Saradnici – poslovni ljudi, vojnici, sveštenici, političari i stručnjaci iz različitih oblasti – zamišljali su kako bi trebalo da izgledaju kućni poslovi, nemaština, religija, sanitarije i rat 2000. godine. Data je čak i mapa budućeg sveta, koja prikazuje Američku federaciju kako obuhvata najveći deo zapadne hemisfere od zemalja Arktika sve do arhipelaga Tijera de Fuego – uz dodatak podsaharske Afrike, južne polovine Australije i celog Novog Zelanda.

Većina pisaca je dala sliku rastuće budućnosti. Sa izuzetkom Džordža Danijelsa (George H. Daniels), autoriteta u njujorškim železnicama, koji je zvirnuo u svoju kristalnu kuglu i tvdroglavo predvideo:

Jedva da je moguće da će dvadeseti vek doneti tako velike napretke u prevozu kakvi su bili u devetnaestom stoleću.

Dalje u tekstu Danijels je predvideo pristupačan jeftini turizam i širenje belog hleba do Kine i Japana. Pa ipak on jednostavno nije mogao da zamisli šta bi moglo da zameni paru kao izvor energije za zemaljski prevoz, da ne govorimo o vozilu koje se kreće kroz vazduh. Iako je stajao na vratima dvadesetog veka, ovaj upravitelj najvećeg svetskog železničkog sistema nije mogao da vidi dalje od automobila, lokomotive i parnog broda.

Tri godine kasnije, gotovo u dan, Vilbur (Wilbur) i Orvil Rajt (Orville Wright) obavili su svoju prvu seriju upravljanih, pogonjenih, od-vazduha-težih letova. Do 1957. godine SSSR je lansirao prvi satelit u Zemljinu orbitu. A 1969. godine su dva Amerikanca postali prva ljudska bića koja su hodala po Mesecu.

Danijels nije bio jedina osoba koja je pogrešno procenila tehnološku budućnost. Čak i eksperti koji nisu u potpunoj zabludi mogu imati ograničenu viziju. Na trinaestoj stranici Iglovog nedeljnog dodatka, glavni istraživač američkog Patentnog zavoda, V. V. Taunzend (W. W. Townsend) je napisao Automobili mogu biti vozila decenije, ali vazdušni brod je prevoz stoleća. Zvuči vizionarski, dok ne pročitate dalje. On je zapravo govorio o balonima i cepelinima. I Danijels i Taunzend, inače dobro obavešteni građani o promenama u svetu, nisu imali predstavu o tome šta bi sutrašnja tehnologija mogla doneti.

Čak su i braća Rajt kriva zbog sumnji u budućnost avijacije. 1901. godine, razočarani zbog cene letnjih neuspešnih proba sa jedrilicom, Vilbur je rekao Orvilu da je biti potrebno još 50 godina da bi neko poleteo. Neće biti: rođenje avijacije je bilo udaljeno tek par godina. Vetrovitog, hladnog 17. decembra 1903, krenuvši sa peščane dine zvane Brdo đavolova (Kill Devil Hill) u Severnoj Karolini, Orvil je bio prvi koji je leteo kroz vazduh bratovljevim avionom od 600 funti. Njegovo epsko putovanje je trajalo 12 sekundi i 120 stopa – što je udaljenost nek nešto manja od raspona krila Boinga 757.

Ako nam je suditi po onome što je matematičar, astronom i dobitnik zlatne medalje Kraljevskog društva Sajmon Njukomb (Simon Newcomb) objavio par meseci ranije, letovi sa Brda đavolova uopšte nije trebalo da se dese onda kada se jesu desili:

Vrlo je verovatno da je dvadesetom veku suđeno da doživi prirodne sile koje će nam omogućiti da letimo od kontinenta do kontinenta brzinom koja daleko nadmašuje ptice.

Ali ako istražimo da li je po trenutnom stanju našeg znanja letenje moguće; da li je, sa materijalima kakve imamo, moguće napraviti kombinaciju čelika, tkanine i žice na takav način da, pokretana snagom elektriciteta ili pare, oblikuje uspešnu leteću mašinu, izgledi mogu biti potpuno različiti.

Mišljenja nekih predstavnika informisane javnosti su išli još i dalje. Njujork Tajms (The New York Times) je duboko zagazio u sumnju tek jednu nedelju pre no što su se braća Rajt odlepila od zemlje u prvoj Rajt Flajeru (Wright Flyer). Pišući 10. decembra 1903 – ne o braći Rajt već o njihovom slavnom i javno finansiranom suparniku Samjuelu P. Lengliju (Samuel P. Langley), astronomu, fizičaru i glavnom administratoru Smitsonijana, Tajms je objavio:

Nadamo se da profesor Lengli neće izložiti svoju znatnu naučnu veličinu daljoj opasnosti nastavljući da gubi vreme i uloženi novac u dalje eksperimente sa letelicom. Život je kratak, a on je sposoban za neuporedivo veću službu čovečanstvu od one koja se može očekivati od pokušaja da se poleti.

Možda mislite da se stav promenio čim su ljudi iz nekoliko država izveli svoje prve letove. Ali ne. Vilbur Rajt je 1909. godine napisao da nijedna leteća mašina nikada neće izvesti let od Njujorka do Pariza. Ričard Burdon Hejldejn (Richard Burdon Haldane), britanski sekretar rata izjavio je 1909. godine u Parlamentu da, iako bi avion mogao jednog dana da bude sposoban za velike stvari, sa ratne tačne gledišta u sadašnjosti to nije slučaj. Ferinand Foš (Ferdinand Foch), poštovani francuski ratni strateg i vrhovni komandant savezničkih snaga pred kraj Prvog svetskog rata, smatrao je 1911. godine da su avioni zanimljive igračke, ali bez ikakve vojne vrednosti. Kasnije te godine, blizu Tripolija, italijanski avion je prvi koji je bacio bombu.

Rana mišljenja o letovima iza Zemljine atmosfere su pratila sličnu putanju. Zaista, puno je filozofa, naučnika i pisaca naučne fantastike dugo i uporno razmišljalo o svemiru. Filozof i fratar iz šesnaestog veka Đordano Bruno pretpostavio je da inteligentna bića naseljavaju beskrajnu količinu svetova. Pisac i vojnik iz sedamnaestog veka Savinjon de Sirano de Beržerak (Hercule-Savinien Cyrano de Bergerac) (prim. prev. Autora je izgleda krenulo, pa je trpao de i gde treba i gde ne treba) oslikao je Mesec kao svet sa šumama, ljubičicama i narodom.

Ali ovi tekstovi su bila fantazije, a ne planovi za akciju. Tokom ranog dvadesetog veka, elektricitet, telefoni, automobili, radio-aparati, avioni i nebrojena druga inženjerska čuda su redom postajala osnovni delovi modernog života. Pa nije li moguće da Zemljani naprave mašine sposobne za svemirska putovanja? Mnogi ljudi od kojih se očekivalo bolje rekli su da to ne može biti učinjeno, čak i posle uspešnog probnog lansiranja prve dalekometne balističke rakete, nemačke ubitačne rakete V-2 1942. godine. Sposobna za probijanje Zemljine atmosfere, bila je ključni korak ka dostizanju Meseca.

Ričard van der Rajt Vuli (Richard van der Riet Woolley), jedanaesti Britanski Kraljevski Astronom, izvor je posebno drljave primedbe. Kada je sleteo u London nakon tridesetšestočasovnog leta iz Australije, neki reporteri su ga pitali za mišljenje o letovima u svemir. To vam je totalna koještarija, odgovorio je. Ovo se desilo 1956. godine. Početkom 1957, Li de Forest (Lee de Forest), plodni američki pronalazač koji je učestvovao u rođenju ere elektronike, objavio je Čovek nikada neće stići do Meseca bez obzira na sva buduća naučna dostinignuća. Sećate li se šta se desilo krajem 1957. godine? Ne jedan nego dva sovjetska Sputnjika su ušla u Zemljinu orbitu. Svemirska trka je počela.

Kada god neko kaže da je ideja koještarija (bilge, prim. prev) (što je, pretpostavljam, britanski izraz za budalaština (baloney, prim. prev.)), morate se pre svega zapitati da li ona narušava poznate zakone fizike. Ako je odgovor potvrdan, onda je verovatno da je ideja zaista koještarija. Ako ne, jedini izazov je naći veštog inženjera – i naravno, stabilan izbor finansiranja.

Onog dana kada je Sovjetski Savez lansirao Sputnjik 1, jedno poglavlje naučne fantastike je postalo naučna činjenica i budućnost je postala sadašnjost. Odjednom, futurolozi su preterali sa svojim entuzijazmom. Pomahnitala ideja da bi tehnologija trebalo da napreduje brzinom svetlosti zamenila je zabludu sumnje da bi uopšte trebalo da napreduje. Stručnjaci su iz stanja premalog poverenja u tempo tehnologije otišli predaleko. A najkrivlji od svih su bili svemirski entuzijasti.

Komentatori su postali zaljubljeni u dvadesetogodišnje periode, tokom kojih bi trebalo da bude ostvaren neki prethodno nezamislivi cilj. 6. januara 1967. godine, u udarnoj priči, Vol Strit Žurnal (The Wall Street Journal) je najavio: Najambiciozniji američki svemirski poduhvat u godinama koje slede biće kampanja spuštanja čoveka na komšijski Mars. Većina eksperata procenjuje da će taj zadatak biti obavljen do 1985. godine. Odmah sledećeg meseca, u svom prvom izdanju, magazin Futurist je najavio da, po dugoročnim prognozama korporacije RAND, specijalizovanoj za osmišljavanje svežih ideja, postoji 60 procenata verovatnoće da će do 1986. godine postojati ljudska baza na Mesecu. U Knjizi Previđanja, objavljenoj 1980. godine, raketni pionir Robert Troa (Robert C. Truax) predvideo je da bi do 2000. godine pedeset hiljada ljudi trebalo da živi i radi u svemiru. Kada je najavljena godina stigla, ljudi su zaista živeli i radili u svemiru. Ali cifra nije bila pedeset hiljada. Bilo ih je troje. Prva posada Međunarodne svemirske stanice.

Svi ovi vizionari (i nebrojeni drugi) nikada nisu zaista shvatili sile koje pogone tehnološki progres. U vreme Vilbura i Orvila, mogli ste da skrpite svoj put u veliki tehnološki napredak. Njihov prvi avion nije morao da ima dozvolu Nacionalne naučne zadužbine: finansirali su ga svojim poslom sa biciklima. Braća su sama konstruisala krila i trup, alatom koji su već posedovali, a iskoristili su svog snalažljivog mehaničara za bicikle, Čarlsa E. Tejlora (Charles E. Taylor) da dizajnira i napravi ručni motor. Cela operacija se praktično svela na dva čoveka i garažu.

Svemirska istraživanja se odvijaju na sasvim drugoj skali. Prvi ljudi na Mesecu su takođe bila dva čoveka – Nil Armstrong i Baz Oldrin – ali se iza njih nazirala sila pod starateljstvom ubijenog predsednika, deset hiljada inženjera, sto milijardi dolara i raketa Saturn V.

Uprkos ulepšanim sećanjima na eru Apola koje toliko nas ima, Amerikanci nisu bili prvi na Mesecu zato što smo po prirodi istraživači ili zato što smo zemlja posvećena potrazi za znanjem. Stigli smo na prvi na Mesec jer su SAD želele da pobede Sovjetski Savez, da dobiju Hladni rat na bilo koji način. Džon F. Kenedi je to jasno rekao kada je objašnjavao glavnim predstavnicima NASA u novembru 1962. godine:

Nisam toliko zainteresovan za svemir. Mislim da je on dobar, mislim da mi treba da znamo za njega, spremni smo da potrošimo razumne količine novca. Ali mi pričamo o ovim fantastičnim rashodima, koji nam budžet i sve te druge domaće programe šalju dođavola, po mom mišljenju jedino opravdanje da to učinimo u ovo vreme i na ovaj način jeste taj što se nadamo da ih [Sovjete] pobedimo i pokažemo da ih, polazeći posle njih, kao što jesmo pre par godina, uz Božju pomoć, ipak pretičemo.

Svidelo se vama ili ne, rat (hladan ili topao) je najmoćnije oruđe finansiranja u javnom arsenalu. Kada zemlja finansira rat, novac teče kao poplava. Uzvišeni ciljevi – kakvi su radoznalost, otkriće, istraživanje i nauka – mogu doneti novac za projekte skromne veličine, pod uslovom da se slažu sa političkim i kulturnim pogledima u tom trenutku. Ali velike, rastuće aktivnosti su neizbežno dugoročne i zahtevaju održivo finansiranje koje mora da preživi ekonomske poremećaje i promene smerova političkih vetrova.

Rođen sam iste nedelje kada je NASA osnovana, imao sam jedanaest godina u vreme putovanja Apola 11 i već sam odredio svemir za svoju životnu strast. Za razliku od mnogih drugih ljudi koji su gledali prve korake Nila Armstronga po Mesecu, ja nisam bio ushićen. Meni je jednostavno laknulo što neko konačno istražuje drugi svet. Za mene, Apolo 11 je očigledno bio početak jedne ere.

Ali i ja sam bio pomahnitao. Sletanja na Mesec su se nastavila tri i po godine. Onda su stala. Program Apolo je postao kraj jedne ere, ne početak. A kako su se putovanja do Meseca proređivala u vremenu i sećanju, ona su izgledala još neverovatnija u istoriji ljudskih projekata.

Za razliku od prvih skija ili prvog aviona ili prvog ličnog računara – artefakata koji nas teraju na cerekanje kada ih danas vidimo – prva raketa za za Mesec, 364 stope dugački Saturn V, izaziva strahopoštovanje, čak nevericu. Mošti tri Saturna V se čuvaju u Svemirskom cenru Džonson u Teksasu, Svemirskom centru Kenedi na Floridi i Američkom svemirskom i raketnom centru u Alabami. Reke obožavalaca prolaze punom dužinom svake rakete. Oni dodiruju moćne raketne mlaznike u njenoj osnovi, kao majmuni koji dodiruju Monolit u filmu “1001: Odiseja u svemiru” iz 1968. godine i čude se kako je nešto toliko veliko moglo da nadvlada Zemljinu gravitaciju. Da bi pretvorila njihovo strahopoštovanje u cerekanje, naša zemlja će morati da nastavi naporno da hrabro ide tamo gde nijedan čovek nije otišao. Tek tada će Saturn V izgledati jednako čudno kao svaki drugi pronalazak kome se ljudska domišljatost zahvalila time što ga je usavršila.

Autor: Neil deGrasse Tyson. Objavljeno u Natural History Magazine, novembar 2006. Preuzeto sa sajta autora. Prevod: Miloš Babović.