Ovo. Ergo, ono.
Domaći mediji – obhrvani (auto)cenzurom, al’ pre svega bajnim novinarstvom – zaboravljaju da podsete šta je bilo s automobilima ostavljenim u zatrpanom snegu onomad kad je Supermen došao da ih spasava, pa prebacuju krivicu na narod koji nije želeo da napusti svoje domove. Precednik je lepo rekao ko je kriv i kome je ova poplava bila 
opomena. Iz (ne)p(r)overljivih izvora saznajemo da je spasiocima rečeno da su starci draži od dece; valjda zato što će dete danas-sutra možda početi da razmišlja, a starci su ionako već usmereni da na glasačkom listiću ne gledaju ništa niže od broja 1. Isti izvori navode da su nekim spasiocima(?) draži za evakuisanje bili oni koji su štogod kod sebe imali u džepovima. Bilo kako bilo, zna se kako će se i po čijem džepu sve ovo najviše odraziti.
Slučajno ili ne, čitava je situacija napravljena tako da političke poene ubiraju i oni koji su na vlasti, ali i oni drugi. Da li će biti produžetaka zna sudija, a zna se i ko je sudija.
Pamtim kao da je juče bilo…
A onda je došao On i sve nas spasao. Svaka mu čast.
Jeste li čuli za mapu predrasuda? Pogledajte je ovde (i budite strpljivi dok se učita, jer to je veoma detaljna PNG slika veličine 6659×4462 piksela) i uživajte. A ludaku koji ju je napravio – svaka čast.
Nauka je došla do saznanja da postoji tzv. negativna korelacija između količine gledanja pornografije i količine sive mase u mozgu (idi pa pročitaj ako ne veruješ).
Politika spada u perverznu pornografiju, je l’ tako? A pohađanje fudbalskih utakmica u hordama je sado-mazo perverzija, je l’ tako?
Pa to objašnjava stvar!
Sad samo ostaje da nađemo način da zaustavimo spin.
Postoji neka urbana legenda da su jednog stranog stručnjaka eksperta, angažovanog da u slobodno vreme savetuje ex-PPV-a pitali šta da rade sa 600 miliona evra koji se privređuju u sivoj ekonomiji, a ovaj odgovorio: “Pa, usmerite ih u legalne tokove! Hvala, doviđenja, prijatno.”
Ni ova urbana legenda nije istinita, kao ni svaka druga. Naši eksperti stručnjaci nisu mlatimude, nego vredni i radni ljudi. A za preusmeravanje sive ekonomije u legalne tokove, ugledajmo se na bivše komšije, Italijane.
Predlog za čitanje stiže iz pera volšebnog Borisa Dežulovića. Svakako, on piše o Hrvatskoj, no mi znamo bolje: pisao bi Boris i o nama da nije u stanju autocenzure.
Nesporazum je, pitate li mene, proizašao iz popularnog, široko uvriježenog i petrificiranog mišljenja kako su Hrvati razočarani u ponudu iz demokratskog supermarketa, malodušni jer su svi političari isti, pa im na izborima, eto, prisiljeni zaokruživati – manje zlo. To s kolokvijalnim, mitološkim „većim“ i „manjim“ zlom jedna je od opakijih zabluda hrvatske političke analitike. Slobodnima od te zablude, neće vam se ispostaviti pitanje jesu li Hrvati u nedjelju kaznili SDP razočarani u „manje zlo“, već je pitanje: što ako oni žele upravo to mitološko, kolokvijalno „zlo“?
Zašto bi onda – shvaćate sad – birali manje?
Dakle, digitalna fotografija je sobom donela razne društvene posledice. Jedna od njih je i ona čuvena teza da ako se smak sveta još uvek nije desio, onda bi svakako trebalo da se desi. Ne govorimo o prostom taloženju digitalnog đubreta – njega ćemo se otarasiti prostim klikovima na neku dugmad – nego je reč o tome da ljudi izražavaju eksplicitnu nameru da se prikazuju svetu kao idioti.
Nepojmljivi primer ćete pronaći ovde: 22 Pictures Where I Have Absolutely No Idea What’s Going On.
I sad recite sami: zar nisu fotoaparat isuviše jeftini? O porezu na glupost ćemo drugom prilikom.
Prilog praksi (auto)cenzure.
Sedi mali Perica na noši i kaki. Posmatraju ga roditelji i razgovaraju:
– Kad odraste, naš Perica će biti fudbaler. – kaže otac.
– Ja mislim da će biti književnik. – kaže mama.
Tada dolazi stariji brat i kaže:
– Ja mislim da će on biti političar.
– Pa zašto baš političar?
– Pa pogledajte ga samo, vidite da sere i gleda vas u oči.
Šta rade kamikaze kad ponestane aviona?
Ubijaju se od dosade.
(Auto)cenzura, teorijski okvir.
Sede dve bakice ispred zgrade, pa jedna kaže:
– Pre neki dan, ulazim ja u zgradu, kad tamo – manijak!
Druga bakica će na to:
– Jao, užas!
A prva:
– Pa, isto je i on rekao.
Ne traži mačku.
Jer dok ti pronađeš mačku, neko će ti ukrasti kafu. Mada, ako je za utehu, možda ćeš spasti pola kolača.
Pita Zemunac devojku:
– Šta ti je keva?
– Domaćica – odgovori ona.
– Jesteee, a ćale ti je Jafa, a?
Daleko su za nama godine koje su pojeli skakavci; dolaze godine koje će pojesti rakuni.
Dakle… Pitanje koje ostaje diskutabilno, čak i ako svakodnevno koristite broj 1003 da pošaljete SMS poruku, kao što čine neki od nas: koliko toga su pojeli rakuni?
Nadamo se da vam ove gorke misli neće pokvariti nedeljni ručak. Prijatno!