Veća fotografija je ovde. Koračao sam ulicom u Novom Bečeju,m pogled mi je pao na kapiju u čijem otvoru je, umesto stakla, zatečena vinjeta od kovanog gvožđa. Apsolutno perfektan rad (mada oštećen) nekog meni nepoznatog majstora bravara-kovača. Ovakvi radovi, ako gledaš po bilo kom aršinu, sadrže neku večitu vrednost. Veoma sam privržen ovakvoj primenjenoj umetnosti i žao mi je što je to zanat koji umire. Odrastao sam onih godina kad je bilo moderno deci govoriti “samo ti budi dobar đak i drug Tito će ti dati sve što ti ikad zatreba”. Zahvaljujući toj tzv. logici, ja u svojim rukama nemam bravarski zanat, a mogao sam da ga imam samo da sam imao iole pameti. Specijalizovao bih se za ovakve radove i danas bih imao za red veličine više para nego sad. Ali, nisu bitne pare: poenta je u tome što bih stvarao nešto vredno i istovremeno živeo spokojnim životom.