Da odmah razjasnim naslov: ja zapravo ne znam da li je Paulu Welleru lako da stvara. Njegova muzika zvuči tako, a nepodnošljivo je razmišljati o tome zašto samo tako malo ljudi to može. To je istovremeno i strašno i divno.
Nije da nije: družili smo se sa Modfatherom i ranije (evo ovde, ovde i ovde, pride Jam ovde). Ali, majstorija nikad dosta, pa šta tu ima da se priča… Zapravo, ima nešto: samo da pustim jednu od meni najdražih iz Wellerovog opusa, i to živu verziju, pa da malo pustim misli da same teku (spasavaj se ko može).
O opus ovog čoveka sam se ogrešio kao o malo čiji. Dok sam shvatio o kolikom geniju je reč, nisu prošle godine, već decenije, pune dve. Nije mi na čast, ali pazi – ako je za utehu, makar sam odmah priznao. Za The Jam mi je bilo rano, pride nisam dobro kapirao nijedan derivat mod revival zvuka; bio sam klinac, nisam imao pristup avangardnom radiju, moj ukus su utemeljili rock klasici šezdesetih i ranih sedamdesetih, i to sa vinila, i razumljivo je zašto sam osećao animozitet prema onome što sam video samo kao puki praznjikavi pankoidni pravac; meni na dušu, doveka. No, ako vas to zanima, tu su Peacock i Valex; ako je potrebno, oni će vam pomoći i oko The Style Council, Wellerove eksperimentalne grupe koju sam bez osobito pametnog razloga takođe ostavio po strani u vreme kad sam se vratio iz vojske, a oni jezdili na slavi koju su utvrdili na Live Aidu, posle prvih ozbiljnih uspeha nešto ranije.
Mene zauvek zanima ovo treće – solo rad Paula Wellera, koji smatram grandioznim.
– * –
Dok sam prelistavao te stare priloge, primetio sam da je sva tri puta na površinu izašla moja zbunjenost. Upravo tako: ostao sam zbunjen, u najlepšem smislu te reči, lakoćom koju pomenuh u uvodnom pasusu. Pa neka bude tako i sada, jer uvek me ushićuje, nije izostalo ni sada, element jednostavnosti koju svaka prava genijalnost mora da iskazuje. A taj gotovo adolescentski polet sviranja akustične gitare me provocira da se i sam vratim tom instrumentu posle dugih godina apstinencije (ovo bi sigurno upalo u moj repertoar; takav stil sviranja sam nekada i sam gajio). Razmišljajući o tome pre nekoliko dana, kad se zadesilo da sam čuo ovu pesmu na radiju, najzad sam ukapirao.
Upravo zahvaljujući akustičnim pesmama poput “All on a Misty Morning“, koja je jedan od više stelarnih momenata albuma As Is Now (2005), ja sam pronašao kontakt sa Paulom Wellerom u ličnoj ravni. Ovde govorim o Welleru kao kompozitoru: ovog puta, preko običaja, neću ni na čas da se osvrćem na tekst ove sjajne pesme. Možete vi to i sami, a imate i zašto da se malo potrudite.
Međutim, ostaje ono čudo besprekorno lakog rifa koji se urezuje u sinapse: svako ko je ikad držao gitaru u rukama, verovatno se ponekad zapita nad ovakvom frazom: “kako je to smislio?”
Eh, kako: kada bi to svako mogao da smisli, verovatno ne bi više bilo toliko privlačno.
Odlika muzike Paula Wellera je u tome što ju je možete do mile volje ljuštiti dok je ne svedete na prvi element, što je verovatno jedna akustična gitara ili klavir. Kada je razložite na gole tonove, ta muzika se lepi na dušu. A ako se vratite u puni aranžman, tamo odakle ste krenuli u potragu za melodijom, tek tada se prepadnete shvatajući koliko je kompleksna muzika tog čoveka.
Nema tu nikakvog recepta. Možeš ili ne možeš. Paul Weller može kao što može samo malo njih na sceni. Nekad ih je bilo više, pa su se potrošili. Danas ostade samo nekolicina koja se usuđuje da izađe pred bilo koju publiku bilo kako, ponekad samo sa akustičnom gitarom, nudeći sve što ima u svom srcu. Ovaj stari velemajstor, večiti nosilac ružnih frizura i muzički genije, ne pokazuje znakove umora.
– * –
Ne znam da li Paul Weller sprema išta novo; prošle su dve godine od poslednjeg albuma. Dve do tri godine su njegov uobičajeni interval. Aktuelno uživa u porodičnom životu sa mladom ženicom i dvogodišnjim blizancima i verovatno mu se ne žuri da objavljuje po svaku cenu. To je sasvim u redu: odlika majstora je i ta da se obraćaju samo kad doista imaju nešto da kažu. Onaj album iz 2012. godine je bio prilično šokantan, meni barem. Imam predosećaj da ponovo sleduje nešto krajnje jednostavno. A kada je reč o Wellerovoj muzici, to volim više od svega. Ma, strpićemo se dok ne čujemo.