Zoćin jučerašnji prilog kao da je prizvao vest. Jedan od čuvenih sinova delte Misisipija juče je otišao na Neko Bolje Mesto.
Johnny Winter nikad nije prestao da svira, ama ni da se odmori od samog sebe. Bio je bolestan godinama, ali prema tome se ophodio kao prema nekoj usputnoj nelagodi. Odmoriće se tek sad: bavljenje muzikom je za njega bila velika borba koja je trajala celog života.
Ova svirka je vrlo ilustrativna za Čoveka Bele Kose: raslojava se u svim pravcima, ne znaš gde će te odvesti. Nema mnogo takve muzike, bez obzira na žanr.
Pošteno ću vam priznati: način sviranja gitare najpoznatijeg albina bluesa i rock’n’rolla nije jedan od mojih omiljenih; dok nisam sve razumeo, smatrao sam je pomalo nervoznom. Nisam razumeo sve elemente na vreme, čini mi se; a meni na dušu to štosam zaboravi oda blues nije muzički pravac.
Ako je za utehu, uvek sam izražavao iskreno poštovanje prema njegovoj beskompromisnoj originalnosti i snazi da ostane na pravcu svojih korena, ne predajući se Njegovom Veličanstvu Dolaru niti se prepuštajući dekadentnim blagodetima koje iz toga neumitno slede.
No, tek danas, doslovno ovog četvrtka, dok pišem ove redove, prisećam onih albuma Johnnyja Wintera iz sedamdesetih, a mislim da sam ih čuo većinu, i najzad shvatam koliki je bio njegov uticaj na brojne gitariste. A dok sam slušao ovu ekstravagancu sa festivala Woodstock 1969, najzad mi je u pamet došlo, a skoro petnaest godina već o tome mislim, odakle je vunderkind Derek Trucks izvukao one rifove (jedino sam kapirao da nisu od Duanea Allmana, a kamoli od Dickieja Bettsa). Eto: da sam bio redovni slušalac Johnnyja Wintera, vezu bih ukapirao odmah. Neka me đavo nosi ovako lenjog da povežem sve važne tačke muzike koju volim.
Poštovanje velikog gitariste od strane drugih gitarista je uvek bilo nesumnjivo, ali… Da li je ovaj sjani gitarista dobio slavu koju je zaslužio? Čini mi se da nije. Ali verujem da je i sam Winter štogod tome kriv.
Introvertan po prirodi svoje fizičke posebnosti (osobe koje imaju albino sindrom ne mogu da podnesu jako svetlo, jer im nedostaje melanin u rožnjači), odrastao je mimo uobičajenih društvenih kanona. Njegov blues je bio gorak preko svoje osnovne definicije, ponekad lišen empatije, često je odavao utisak lutanja unutar odavno apsolviranog žanra i stoga vrlo oštar, čak namahove i grub u sviranju, na potpuno suprotnoj strani od mekoće kojom je, recimo, jedan B.B. King umeo da pronađe put do srca slušaoca. Imam utisak da je Johnny Winter svako spontano razvijanje fraze u toku soliranja doživljavao kao borbu golim pesnicama, pa možda čak i ako je procenjivao da će u toj borbi nastradati kao slabiji.
Možda je to zaista bilo tako. Možda je njegov nihilizam doveo do samouništenja. Potkraj života, ličio je na nekog ko ima 90, a ne 70 godina.
Kada je išao na turneje, često je spavao u kamp-prikolicama, a ne u hotelima. No, čitam da je umro u hotelskoj sobi u Cirihu, samo četiri dana posle poslednjeg nastupa. Pravi bluzer: živeo na drumu, tako i okončao.
Čak je i taj čin vredan poštovanja na koje, izgleda, moramo jedni druge da podsećamo.