Него, да се вратим на тог Хајнлајна лично и као таквог, и зашто сам га онако окрпио прошли пут. Ето, променила се времена и сад се тражи мало боља контрола квалитета. Скупио сам омањи списак ствари које су му промакле (а и тадашњим читаоцима).
Мада, читаоци су брзо, колико већ у следећој генерацији, почели да налазе примедбе. Јер није Хајнлајн као, например, Вернор Винџи, који ангажује чету другара да му налазе те рупе и онда се враћа да их уредно закрпи, или да десет поглавља раније убаци нешто што ће од те рупе да направи омање архитектонско чудо, или макар чврст зид. Јок, море, Хајнлајн је ишао само до “може да прође”, што је тада и пролазило, јер је раја била гладна нових наслова, нових видика, нових идеја, и то је и добијала. Данас… данас то више није довољно. Жанр, који по дефиницији има минимум правила, сад жестоко наваљује да се то мало правила поштује.
У “Имам скафандер, хоћу на пут” главни јунак, немач појма, врло брзо мора да научи да хода при шестини теже, и схвати да је најлакше да се иде лаганим касом, корацима од неколико метара. Само пет страна касније одбројава 900 корака да би знао кад је прешао пола миље, дакле око 800 метара.
- Без обзира колико су му рачунари развијени (а иде дотле да први измишља симулирани видео у “Месецу” а у “Довољно времена за љубав” рачунар чак постаје потпуно свесна личност, стиче тело и прелази међу људе (и то баш јаке женске личности и одмах хоће да се пари са Лазаром Дугачким), пилоти и даље прорачунавају путање шибером, колико год да је та направа неспособна да да више од 2-3 значајне цифре.
У једном случају кад је слетање потпуно аутоматско, и путања израчуната скроз унапред, то је на генерацијском броду где је практично све остало већ цркло, посада дегенерисана мутацијама, и подељена да ратује на мале голиће не знајући више ни зашто, више ни не знају да су на броду и да напољу постоји некакав свемир… то слетање и још петнаест других ствари функционишу. Скоро да је и њему било јасно колико је то неуверљиво, па десет пута понавља нешто о комбинацији луде среће и паметно смишљеног пројекта.
- Мора да сам негде од њега покупио идеју да ће видео клубови имати све и да ћу моћи тамо да нађем све што никад није било на телевизији, или неће бити репризирано. Знамо како је то испало. Каже “Жива музика? Могао бих да убушим концерт који је у току у Берклију вечерас, али концерт од пре десет година у Лондону, чији диригент је одавно мртав, је подједнако “жив” и непосредан, као и било који на данашњем програму. Електроне није брига. Треба само запамтити да је бесконачно богатство прошлости на располагању чим се убуши.” – На страну то бушење (тада су се бушиле Холеритове картице или телепринтерске траке), али он као да никад није чуо радио. Камо рекламе? Камо скраћивање свега да стане у задати формат? Камо нестајање са полица због мамуљања са копирајтом? Камо стотине хиљада наслова који никад не стигну да буду дигитализовани јер се мења формат па опет треба све оне познатије урадити испочетка? И, уосталом, непуних
петнаестак година након његове смрти директни преноси су скроз нестали, бар у његовој земљи – да се не би случајно још који пут видела сиса Џенет Џексон, све се емитује са 15 секунди кашњења, таман довољно времена да се исече све што не треба да се види и убаце рекламе.
- Није уопште предвидео софтвер као интерфејс; за њега “…а имала сам и приступ, преко неколико додатних тастера, неколицини додатних библиотека као што су харвардска и вашингтонска и Британског музеја”… ех, додатни тастери за све и свашта. Срећа што се није сетио и свега осталог што би рачунар могао да ради, иначе би тастатура била петоспратна, уз специјалне тастере за све потребе. Данас чак и обично светло за бицикл има вишенаменски прекидач.
- Иако је практично измислио флешку као медиј (и притом забрљао само за један ред величине – за десет сати звука њему је довољно десет мегабајта; мрз формату за то треба сто), и има рачунаре који разумеју говор и умеју да говоре, њихови корисници и даље морају да укуцавају програм ред по ред сваки пут кад нешто треба да ураде, одштампају га кад треба да га некуд пренесу, па да прекуцају на циљу. Главни јунак у “Месецу” постиже све што треба помоћу практично свесног рачунара – и такође мора да штампа програме и да буде вешт са лемилицом. Флешка се користи укупно једном, кад се креће у бежанију и треба спасти планове – и бива напрасно заборављена и више се не појављује. Новине и књиге које у “Месецу” могу да се читају са екрана, већ у наредној књизи (“Мачка…”), са исте локације али стотинак година касније, морају да се наруче и одштампају.
- Петљање са времепловом сам већ споменуо – уз сву бригу о узрочности, гледа да се провуче без икаквог узрока.
Па како је онда он постао тако славан, зашто се убраја у Велику тројку (уз Асимова и Кларка – неки тврде четворку, али, ко оно беше четврти?). Тако што је првих десет-петнаест година писао малолетне (juveniles, што је реч која такође иде уз “делинквенти”), ситне ствари које су одлично пролазиле, јер је тржиште било гладно. А онда је његова малолетна публика одрасла и наставила да га обожава.
Оно, имао је идеја… измислио је водени кревет док је лежао болестан и патио од неудобних положаја; измислио је балистичке бродове као вид транспорта (што је подорбитални хитац, види де Граса); пазио је на појединости па се животни простор на Месецу не зове површина него запремина, јер је углавном укопан; измислио је читав поджанр правног СФа, где су његови ликови умели да доакају било којој правној смицалици и то врло уверљиво (бар за нас који не разумемо англосаксонско обичајно/преседанско право); измислио је Макса Хедрума 20 година унапред… и био је толико плодан као писац можда управо зато што му се могло да не пази на ситнице.