Mogli bismo da budemo malo tabloidni, za promenu. Ako već ne možemo da ostanemo živi od medija koji se svakodnevno bave uglednim tajkunima kojima je mesto u bajboku, a nisu tamo, pevaljkama koje ne znaju da pevaju ali rado svlače i ono malo krpica koje imaju na sebi, starletama za koje, šatro, ne znamo čime se bave, poznatima kao zanimanjem i sličnim tričarijama, možemo tom temom da se bavimo kroz muziku. 
Onako, engleski, na finjaka.
Sa porastom broja novčanih jedinica u džepu raste i moć pojedinca koji njime raspolaže. To je divno, lepo & dosledno, objasnio još drug Marx. A kada si finansijski moćan, džabe ti pare ako okolini time ne mašeš pred očima. Avioni, kamioni, džipovi i čardaci ni na nebu ni na zemlji nisu dovoljni. Opšte mesto je da uspešnog čoveka mora da krasi i što mlađa žena. 
Anglosaksonci za ovakve tipove imaju izraz cuckold, kao metaforu i simbol za simbiozu manje ili više onemoćalog (uspešnog) muškarca i maloletnice. Svi dobro znamo kuda to vodi u muško-ženskim odnosima. Mi takve zovemo rogonjama. 
Genijalni Ray Davis se u Mr. Pleasent (1967), kao i nešto ranije u dobro poznatoj pesmi iz repertoara grupe The Kinks, A Well Respected Man (1965), satirično osvrnuo na ponašanje i običaje engleskih novokomponovanih bogataša i njihovo licemerje. Muzički spakovana u aranžman na tragu klasičnog engleskog Music Halla, zvučala je staromodno i nije imala nikakve šanse kod široke publike. Retko ko se danas i seća ove pesme. 
Wayne Hussey i grupa The Mission su je spasili od zaborava i snimili na albumu Grains of Send (1990). Bila je to odlična verzija, mada skoro prepisana do najsitnijih detalja. Ali bez važnog začina sa originalnog snimka, klavira Nickyja Hopkinsa. 
– * –
…Eto, upravo sam prestao da razmišljam šta je tema narednog priloga. Još samo da pronađem snimke Nickyja i obnovim gradivo. 