Davno sam se popeo na vrtešku pa, dok se ona okreće, pokušavam da se jasno setim nekih detalja iz prošlosti. Čini mi se da je ovako bilo.
Zapale Valjevac & Gliša jednom prilikom za London. Spačekom. Ko se njime nije vozio, ne zna šta je automobilska avantura. Vratili su se sa 400 albuma! Bog te maz’o! K’o jedna vrlo ozbiljna fonoteka u to vreme!
Priznajem, do tada nisam video toliko ploča na gomili.
Dok sam ja balavio od sreće, Točak (jes, baš taj) se češkao po glavi. Jer, Jeff Beck je na friškom albumu Blow by Blow (1975) učinio da gitara progovori. Kako, u tom trenutku niko nije znao. Tek kasnije smo čuli za talk box.
Kao najmlađi, strpljivo sam čekao na red, a okce mi je bilo na albumu Cactus Choir (1975). Repertoar grupe Colosseum sam znao do u ton, imao sam ploče grupe Greenslade koje su bile jako zanimljive (ako se izuzme unjkavi glas Davea Lowsona), pa sam fantazirao šta će Dave Greenslade da kaže kao solista.
Tada me nije razočarao.
Razočarao me je kasnije. Sve ostalo što je snimao posle toga nije vredno pomena, iako mu niko ne spori umeće. Prosto je neverovatno da čovek koji je komponovao genijalnu Valentyne Suite za Colosseum ne može da sastavi smisleni album.
Zato u Colosseumu fantastično funkcioniše. Matorci su ponovo na točkovima, sviraju intenzivno, spremaju novi album posle mnogo godina i sve se potajno nadam da će, nekim čudom, da navrate i do nas.
Posle toga mogu mirno da krenem kod Hendrixa, na ispovest…