Veća fotografija je ovde. Ovo sam zabeležio pre petnaest dana, tokom lagane šetnje širokim bulevarom u Aradu. U vreme kada su napredovali gradovi u Panonskoj niziji, bravarija se smatrala koliko zanatom, toliko i umetnošću. Kapija pored koje sam prošao tog dana je videla mnogo toga u svom veku.
Umetnička bravarija je delatnost koja se skoro sasvim zagubila, što mi je žao. Ima tu malo i ličnog pogleda na stvar: negde do vremena kada sam krenuo u osnovnu školu, postojala je bravarska radionica i u mojoj kući. Bezbrojne sate sam proveo tamo gledajući svog oca i njegovog pomoćnika kako hrpu metalnih šipki pretvaraju u bezbrojne korisne stvari, od okova i šarki za vrata, preko kapija, konstrukcija terasa i kojekakvih drugih andrmolja. Ponekad – retko, ali dovoljno da bih se toga dobro sećao – pravili su ukrasne ograde i kapije, sve sa raznim apikacijama od debelog lima ili armature; divio sam se toj veštini. Danas, ponekad pomislim kako bih verovatno bio srećniji da sam se opredelio za posao bravara nego za ovo što sam odabrao. Zato možda i posebno reagujem na ovakve detalje.
Arad, u nekom dugoročnom planu mi je da se prošetam tim gradom. Posle ove fotke želja je veća.
Da znaš, lep grad. Zanimljiv centar, taman dovoljan da se tu ubije nekoliko sati, na potezu od trga iza pozorišta do železsničke stanice.
Тако давно нисам био тамо… мислим да сам имао можда 12-13 година. Ретко смо залазили тако далеко, фића је био спор, друм дугачак, а шверцерски дан прекратак. Мислим да се сећам само неке широке улице где нам је пукла гума (нова, Тигрова, дуго му и трајала) па смо је мењали за нову, неким чудом Пирелијеву.
Да одем данас, сигурно не бих ништа препознао.