Роботи, или шта већ

“Стижем за двадесет секунди”, рече Шамлис и затвори канал.

“Двадесетједна зарез два”, заједљиво процеди Мохрин-Скел, тачно двадесетједну зарез две секунде касније, кад се Шамлис појавио преко ивице балкона, кућишта тамног наспрам слапова у позадини. Шамлис окрену своју сензорску траку ка мањој машини.
“Захваљујем”, рече присно Шамлис, “био сам се кладио са собом да има да ми бројиш секунде док не дођем”.

Ово говоре два робота. Тачније, дрона – што је сад већ немогуће превести, јер значи или трута, или брундање, или беспилотну летелицу, или мрава радника, или онако неодређено роботску направу опште праксе.

Контекста за ово има неколико. Једно је сама радња, која се тог тренутка догађа на једној опуштеној и помало академској забави. Пред некаквим водопадима, на некаквој плочи ширине око 13000км, која са осталим плочама чини прстен од два-три милиона километара у пречнику, у свемиру…

…којег је измислио Ијан М. Бенкс, познат ван научне фантастике као Ијан Бенкс, а унутар ње са тим М. – по томе је одвајао које му књиге где спадају. Одвајао, кажем. Почео сам да га читам прошлог лета (само оне књиге са М.) и нека доба се сетим да погледам ко је то – кад оно умро човек само пар недеља пре него што сам почео да га читам. Тај контекст за ове дронове је Култура, пост-социјалистичко друштво које је он измислио као свој одговор на питање сингуларитета. Овде имамо довољно сировине да се распишемо надугачко – шта је сингуларитет и ко се још тим бавио; каква је то култура та Култура; пост-социјалистичко у ком смислу?, али о том потом, обећавам да ћу и то једном написати. Тек сам на другој књизи Културе (од девет ипо) други пут, овог пута намерно полако и са белешкама.

Други контекст су сами роботи. Није их измислио Асимов, имају они мало дужу историју (коју ја баш и не знам) и то много шаренију него што би се дало наслутити. Има ту комичних лимених људи из оног смешног доба Холивуда из педесетих, па разних борбених робота из Лукасових бајки (а и он није могао без комичара), па чак и робота на угаљ (“Наложи се”, нареди гроф роботу – из “Нерђајућег челичног пацова” Харија Харисона), ту је потиштени Адамсов Марвин… али све су то или бесловесна приглупа створења (буквално, створења), или имитације људских злотвора, или појединци који себе схватају превише озбиљно (нећу да именујем, само ћу Марвина значајно да погледам).

Дронови из цитата су два специфична лика, различита да не може горе. Мохрин-Скел је требало да буде војно-шпијунски јуришник, са сто којекаквих опаких сензора и поља с којима га не би пустили у уљудно друштво; испао је, међутим, ћудљив, махнит и плаховит, па су му понудили глачање тих менталних кврга или разоружање и иди у свет, за службу ниси. Изабрао је потоње. Шамлис је, међутим, стар неколико хиљада година, нико није био толико непристојан да провери колико (а подаци постоје), накупио је искуства и сталожености и још му није дојадило да ситно подбада овог.

Бенксови дронови, међутим, су грађани. Нешто бржи, једва двадесетак редова величине, од својих органских суграђана, али зато душе од грађана, неспутани било каквим законима (јер ни органски грађани нису, ово је Култура) до ли спознајом да, кад се досегне одређен степен памети, етика се намеће сама. Ствари попут варања, убиства, насиља – напросто се не раде јер је друштво у ком их нема срећније, самим тим што нема ојађених. Уз сву ту слободу коју уживају грађани оба порекла у Култури иде и одговорност, коју машински умови, умно толико одмакли, схватају утолико озбиљније. Што је, добрим делом, Бенксов одговор на сингуларитет (тј питање “шта ће бити кад машине буду паметније од људи”). А то што на списак ствари које не спадају у етику нисам ставио крађу, проневеру, осигурање, банке и берзанске марифетлуке – то је Бенксов одговор на друштво после оскудице. И то не “били смо неко време без ичега па нам је сад кренуло” него “што бисмо било шта освајали кад све можемо да направимо што нам на ум падне”. Тек је на ту тему пустио машти на вољу, али о том потом.

И онда, уз сву ту етичност, машински умови желе да буду комплетне личности. Кад праве још својих, не праве их као копије постојећих, или албуме најбољих особина већ знаних умова, него их оставе недовршене, да се даље развијају сами. Јер, индивидуалност је боља од поузданости, а савршенства се ваља чувати. Бенксови машински умови, руку на срце, често имају више духа него многи наизглед живи људи у романима разних извиканих писаца. Можда је то помало гички хумор, али, како одолети машинама које тако умеју да се зезају?

Komentari su onemogućeni.